Waltey

Prevod

Nekoč je mož z ženo nekam potoval, pa sta jo ubrala čez nedavno pokošen travnik. Tedaj je mož rekel: »O, žena! Kako lepo je pokošen tale travnik!« Žena pa: »Kaj ti je padlo na oči, da ne vidiš, da ni pokošen, ampak postrižen!« Mož pa spet: »Bog s teboj, žena! Kako naj bi kdo strigel travnik? Pokošen je, saj vidiš redi.« – In tako sta se sprla, ko je mož dokazoval, da je pokošen, žena pa, da je postrižen. Mož je ženo udaril in začel vpiti nanjo, naj utihne; žena pa je stopila ob njem po poti, mu pomolila dva prsta pred oči in z njima strigla kakor s škarjami ter vpila: »Postrižen! Postrižen! Postrižen!« Ko je tako hodila ob poti in ni gledala predse, temveč možu v oči in v svoja migajoča prsta, je stopila na nekakšno jamo, ki je bila po vrhu prekrita s pokošeno travo, in padla vanjo. Ko je mož videl, kako se je zvrnila in izginila v jami, je rekel: »Aha! Tako ti je prav!« Nato je odšel svojo pot, ne da bi se sploh nagnil nad jamo. Čez nekaj dni pa se mu je žena zasmilila in začel si je govoriti: »Naj jo grem izvleč, če je še živa! Kakršna je, pač je; morda pa se bo odslej kaj poboljšala.« Vzel je vrv, šel k jami, spustil vrv vanjo in začel klicati, naj se je prime, da jo potegne ven. Ko je začutil, da se je vrv napela, je začel vleči! – Ko jo je privlekel že skoraj do roba, pa je imel kaj videti: namesto žene se je je držal hudič, po eni strani bel kakor ovca, po drugi pa črn, kakršen je tudi v resnici. Mož se je prestrašil in že hotel izpustiti vrv, hudič pa je zavpil: »Drži, pri Bogu te rotim, bodi mi pobratim! Potegni me ven, potem pa me ubij, če mi nočeš podariti življenja; samo reši me od tod!« Mož je uslišal prošnjo v božjem imenu in izvlekel hudiča na plano. Hudič ga je nemudoma vprašal, kakšna sreča ga je prinesla tja, da ga je rešil, in kaj je iskal v tisti jami. Ko mu je mož povedal, da mu je pred nekaj dnevi vanjo padla žena in da jo je zdaj prišel izvleč, je hudič zavpil: »Kaj, pobratim, pri Bogu! Torej je to tvoja žena! In ti si mogel živeti z njo! Pa še ponjo si prišel! Jaz sem padel v to jamo že pred davnim časom in sprva mi je bilo res hudo, pozneje pa sem se nekako navadil; odkar pa je ta prekleta ženska prišla k meni, bi v teh nekaj dneh od njene zlobe skoraj poginil: stisnila me je v kot, in poglej, kako mi je osivela tale stran, ki je bila obrnjena proti njej, vse od njene zlobe! – Pusti jo, pri Bogu! Naj ostane tam, kjer je; jaz pa te bom osrečil, ker si me rešil pred njo.« Tedaj je izpulil iz zemlje neko zel in jo podal možu: »Na, vzemi tole zel in jo shrani; jaz pa grem in se bom naselil v hčer tega in tega cesarja. Iz vsega cesarstva bodo prišli zdravniki, duhovniki in menihi, da bi jo ozdravili in mene izgnali, a jaz ne bom odšel, dokler ne prideš ti. Ti pa se izdaj za zdravnika in jo tudi pridi zdravit. Samo pokadi jo s to zeljo in pri priči bom odšel. Potem ti bo cesar dal svojo hčer in te vzel k sebi, da boš vladal z njim.« Mož je vzel zel, jo spravil v torbo in se poslovil od pobratima, nato pa sta se razšla. – Čez nekaj dni se je razvedelo, da je cesarjeva hči bolna, ker je vanjo stopil hudič. Iz vsega cesarstva so se zbrali zdravniki, duhovniki in menihi, a zaman, nihče ni mogel ničesar storiti. Tedaj je mož vzel torbo z zeljo, si jo obesil okoli vratu, prijel palico in jo peš mahnil v cesarsko prestolnico, naravnost na cesarjev dvor. Ko se je približal sobanam, kjer je ležala bolna cesarjeva hči, je videl, kako sem ter tja hitijo zdravniki in zdravilke; duhovniki, menihi in škofje so brali molitve, blagoslavljali olje, opravljali nočna bdenja in klicali hudiča, naj odide, hudič pa je kar naprej kričal iz dekleta in se jim posmehoval. Tudi sam se je s svojo torbo napotil tja, vendar ga niso spustili noter. Tedaj je šel naravnost k cesarici in ji povedal, da je tudi on zdravnik in da ima zel, s katero je doslej izgnal že več hudičev. Cesarica je kakor vsaka mati nemudoma skočila pokonci in ga odpeljala v dekletovo sobo. Brž ko ga je hudič zagledal, ga je ogovoril: »Si tu, pobratim!« – »Tu sem.« »No, dobro! Ti le opravi svoje, pa bom odšel; vendar nikar več ne hodi za menoj tja, kjer se oglasim, sicer se ne bo dobro končalo.« (To sta govorila tako, da ju razen njiju dveh nihče ni mogel slišati ne razumeti.) Mož je vzel zel iz torbe in z njo pokadil dekle, hudič pa je odšel in dekle je bilo spet zdravo kakor ob rojstvu. Vsi drugi zdravniki so se osramočeni razšli vsak na svojo stran, tega pa sta cesar in cesarica objela kakor lastnega sina, ga odvedla v zakladnico, ga preoblekla in mu dala svojo edino hčer za ženo, cesar pa mu je podaril še polovico svojega cesarstva! Čez nekaj časa je taisti hudič odšel in se naselil v hčer drugega, še mogočnejšega cesarja, ki je mejil na tega. Po vsem cesarstvu so ji iskali zdravila, in ko ga niso našli, so izvedeli, da je bila tudi hči tega cesarja tako bolna, pa jo je ozdravil neki zdravnik, ki je zdaj njegov zet. Tedaj je tisti cesar napisal pismo svojemu sosedu in ga prosil, naj mu pošlje zdravnika, ki je ozdravil njegovo hčer, da bi tudi njegovo rešil enake bolezni, v zameno pa mu bo dal, kar koli bo zahteval. Ko je cesar to povedal svojemu zetu, se je zet spomnil, kaj mu je pobratim nazadnje dejal ob slovesu, zato si ni upal iti, temveč se je začel izgovarjati, da je zdravilstvo že obesil na klin in da ne zna več zdraviti. Ko so to sporočili onemu cesarju, je poslal drugo pismo in zagrozil, da bo zbral vojsko in začel vojno, če mu cesar ne pošlje svojega zdravnika. Ko je ta cesar dobil takšno sporočilo, je rekel zetu, da drugače ne gre in da bo moral na pot. Ko je cesarjev zet videl, da mu ni druge rešitve, se je odpravil in odšel. Ko je prišel k cesarjevi hčeri, se je hudič začudil in zavpil: »Aha, pobratim, kaj pa ti tukaj? Ali ti nisem rekel, da ne hodi več za menoj?« – »Eh, moj pobratim!« je spregovoril cesarjev zet. »Nisem te prišel preganjat iz cesarjeve hčere, ampak te iščem, da te vprašam, kaj bova zdaj. Moja žena je prišla iz jame. Da išče mene, bi še nekako šlo; ampak tebe! Ker mi nisi pustil, da bi jo izvlekel iz jame.« – »Kaj, za vraga! Tvoja žena je prišla ven!« je zavpil hudič, skočil iz cesarjeve hčere in pobegnil daleč v sinje morje ter se nikoli več vrnil med ljudi.

Izvirnik

Путовао некуд човек са женом, па ударе преко ливаде скоро покошене, онда човек рече: "Ала жено! лијепо ти је ова ливада покошена!" А жена: "Зар ти је напало на очи, те не видиш, да то није кошено, него стрижено!" А човек опет: "Бог с тобом, жено! како ће се ливада стрићи? то је кошено, ето видиш откоса." – И тако човек доказујући да је кошено, а жена, да је стрижено, сваде се, и човек удари жену, па јој стане викати да ућути; а жена пристане поред пута уз човека, па му унесе два прста под очи, и њима стрижући као ножицама, стане викати: "Стрижено! стрижено! стрижено!" Идући она тако поред пута, а не гледајући преда се, него човеку у очи и у своје стрицкање, нагази на некакву рупу, која је од озго била покривена откосима, и у њу упадне. Кад види човек, ђе се она стровали и замакне у рупу, а он рече: "А! тако теби ваља!" Па отиде својим путем и не надвирујући се над рупу. Послије неколика дана ражали се човеку, па стане у себи говорити: "Ајде да је извадим, ако још буде жива! кака је така је; а може бити, да ће се у напредак што и поправити;" па узме уже и отиде над рупу, па пусти уже у рупу и стане викати, да се увати за уже, да је извуче на поље. Кад већ опази да је уже затегло, а он онда повуци! – Кад већ уже прикупи близу краја, али има шта виђети: мјесто жене, уватио се за њега ђаво, с једне стране бијел као овца, а с друге црн као што и јест. Човек се уплаши, и пође да упусти уже, а ђаво повиче: "Држи, да си ми по Богу брат! извуци ме на поље, па ме убиј, ако ми нећеш: живот поклонити; само ме избави. одавде." Човек прими за Бога, и извуче ђавола на поље. Ђаво одма запита човека, каква га је срећа ту донијела, да га избави; и шта је тражио у тој рупи; а кад му човек каже, да му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад, да је извади: онда ђаво повиче: "Шта побратиме, ако Бога знаш! Па то твоја жена! и ти могао с њом живити! И опет дошао да је извадиш! Та ја сам у ту рупу упао прије толико времена, па ми је из најприје истина било тешко; а послије сам се био којекако навикао; али како та проклета жена дође к мени, мало за ова неколика дана не црко од њезина зла: саћерала ме била у крај, па видиш како ми је ова страна, што је била од ње, осиједила, све од њезина зла!! – Прођи је се, ако Бога знаш! Остави је ту, ђе је; а ево ја ћу тебе учинити честита, што си ме од ње избавио (па ишчупа из земље једну травку, и пружи је човеку): на ти ову траву, те је остави; а ја идем, па ћу ући у кћер тога и тога цара; из свега ће царства доћи љекари, и попови и калуђери, да је лијече и да мене ћерају, али ја нећу изићи, докле гођ ти не дођеш; а ти се начини љекар, па и ти дођи да је лијечиш, и само је окади овом травом, а ја ћу одма изићи, по том ће теби цар дати своју кћер, и узеће те да царујеш с њиме." Човек узме траву, те остави у торбу, па се опрости с побратимом, и растану се. – Послије неколико дана пукне глас, да је болесна царева кћи, ушао ђаво у њу. Скупе се из цијелога царства љекари, и попови и калуђери, али залуду, не може нико ништа да учини. Онда човек узме торбу с травом, те објеси о врату, и узме штап. у шаке, па запали пјешице у царску столицу, и управо у цареве дворе. Кад се прикучи собама, ђе болује царева кћи, види ђе лете љекари и љекарице; попови, калуђери и владике, чате молитве, свјештавају масла, држе денија, и зову ђавола да изиђе, а ђаво једнако виче из ђевојке и руга им се; пође и он тамо са својом торбом, али га не пуштају унутра; онда он отиде у кућу управо царици, па јој каже, даје и он љекар, и да има траву, којом је он до сад ишћерао неколико ђавола. Царица, као свака мати, скочи брже боље, и одведе га ђевојци у собу. Како га ђаво опази, он му проговори: "Ту си, побратиме!" – "Ту сам". "Е добро! а ти чини своје, па ћу ја изићи; али ти више да не идеш за мном, ђе се ја огласим, зашто не ће добро бити (ово су они тако говорили, да нико други није могао чути ни разумјети, осим њи двојице)." Човек извади своју траву из торбе, те окади ђевојку, а ђаво изиђе, и ђевојка остане здрава као од мајке рођена. Сви остали љекари као посрамљени разиђу се куд који, а овога загрле цар и царица, као свога сина, па га уведу у ризницу, те га преобуку и даду за њега своју једину кћер, и поклони му цар пола царства свога! Послије некога времена отиде онај исти ђаво, те уђе у кћер другога већег цара, који је био комшија с овим. Ударе свуд по царству тражити јој лијека, а кад не нађу, онда разберу, како је и овога цара кћи била тако болесна, па је излијечио некакав љекар, који је сад његов зет. Тада онај цар напише књигу своме комшији, и моли га, да му пошаље оног љекара, што му је кћер излијечио, да излијечи и његову кћер од онаке болести, па ће му дати штогођ иште. Кад то цар каже своме зету, а зет се опомене, што му је најпослије казао побратим на растанку, па не смије да иде, него се стане одговарати, да је он већ побацио љекарину, и да више не зна лијечити. Кад то одговоре ономе цару, а он пошље другу књигу, и каже, да ће дигнути војску и заметнути крајину, ако му цар не пошље свога љекара. Кад овом цару дође такови глас, онда каже свом зету, да друкчије бити не може, него да треба ићи. Кад се царев зет види на невољи, спреми се и отиде. Кад дође царевој кћери, а ђаво се зачуди, па повиче: "А! побратиме, шта ћеш ти овђе? Нијесам ли ја теби казао, да ти више не идеш за мном?" – "Е! мој побратиме! (проговори царев зет) не идем ја да тебе ћерам из цареве кћери, већ те тражим, да те питам, шта ћемо сад? изишла моја жена из рупе, па што тражи мене, којекако; али тебе! што ми је нијеси дао извадити из рупе." – "Шта наопако! изишла твоја жена!" повиче ђаво, па скочи из цареве кћери, и утече чак у сиње море, и више се никад не врати међу људе.

Nalagam bralnik