Waltey

Waltey

Cesarjeva hči ovca

Srpske narodne pripovijetke · Vuk Stefanović Karadžić
Kupi e-knjigo Kupi tiskano izdajo

O besedilu

Cesarjeva hči ovca

Vir
Srpske narodne pripovijetke
Avtor
Vuk Stefanović Karadžić
Jezik branja
Slovenščina
Jezik izvirnika
Српски
Čas branja
5 min branja
Obseg
4 strani
Naslov izvirnika
028 Царева кћи овца

O izvirniku

Srpske narodne pripovijetke

Srbske ljudske pripovedi o junakih, čudežnih bitjih, preizkušnjah in ljudski modrosti. Bralni jezik je Slovenščina, izvirnik pa prihaja iz vira Srpske narodne pripovijetke v jeziku Српски.

Besedilo

Cesarjeva hči ovca

Nekoč je živel cesar, ki je svojo ženo neizmerno ljubil. Imela sta le eno hčer edinko, ki je bila že godna za možitev. Cesarica je zbolela, in ko je videla, da ne bo ozdravela, temveč bo umrla, je poklicala k sebi moža, cesarja, in mu med solzami na štiri oči rekla: »Bliža se moja poslednja ura in umrla bom, še preden petelini tretjič zapojejo. Vem, da ne boš mogel ostati neoženjen, in naj ti bo s srečo! Naj ti bo od Boga in od mene, grešnice, odpuščeno! Toda pri tem in onem svetu te rotim, sliši me in poslušaj, kar ti bom povedala: tu imaš prstan, in katerokoli dekle najdeš in zasnubiš, je nikar ne vzemi, če se ji ta prstan ne bo prav prilegal na prvi prst desne roke. Trikrat te zaklinjam od neba do zemlje, da namesto mene vzameš tisto dekle, ki mu bo najlepše pristajal na roki. Če pa me ne boš ubogal, naj bo zaman vse, česar se boš lotil in za kar boš Boga prosil, naj se ti vse narobe izteče in naj za teboj ne ostane niti sledu.« Cesar ji je obljubil in prisegel, da se ne bo poročil z nobenim dekletom, ki mu prstan ne bo prav, in če takega ne najde, se sploh ne bo oženil. Cesarica mu je na to odvrnila: »Našel jo boš, le prisege ne prelomi, da te ne piči strupena kača,« in komaj je to izrekla, je izdihnila. Po ženini smrti je cesar poslal služabnike po mestu, da bi obiskali vsa dekleta in videli, ali bi kateri prstan prav pristajal. Ker pa je v mestu niso našli, jih je poslal po širnem svetu, da bi jo morda le kje po sreči našli, a vse zaman. Po dolgem, dolgem času so se služabniki vrnili in cesarju povedali, da na svetu niso našli dekleta, ki mu ta prstan ne bi bil bodisi prevelik bodisi pretesen. Cesar je bil v hudi zadregi, kaj naj stori in kako: rad bi se oženil, pa ni bilo dekleta; rad bi prelomil prisego, pa si ni upal, ker se je bal, da ga zadene prekletstvo. Tako je, ves izmučen od premišljevanja, vrgel prstan proč, in kam je ta padel? Odskočil je od tal naravnost v naročje njegovi lastni hčeri. Ko je videla lepi zlati prstan, ga je vzela, si ga nataknila na prvi prst desne roke in iztegnila roko proti očetu: »Poglej, oče, kako lepo mi pristoji.« Ko je cesar to videl, je od začudenja omedlel in se cele pol dneva ni mogel zavedeti. Hči je medtem skočila k njemu, ga podprla z rokami, ga objela in od žalosti zajokala nad njim. Naposled se je nenadoma zavedel in ji rekel: »Ti si moja žena, tako je očitno Bog določil, in ti boš cesarica namesto svoje pokojne matere.« Hči se je čudila njegovim besedam in ga imela za blaznega in neprištevnega, toda po dolgem prerekanju je spoznala, da ni več izhoda. Kaj naj bi torej storila, da je oče ne bi vzel za ženo in da si rod za rodom ne bi pripovedoval o tej strahoti? Sklenila je, da se bo ubila, in to je tudi storila: vzela je očetov handžar in si ga zasadila naravnost v srce. Ko je oče to videl, je poslal po vračarico, ta pa mu je rekla: »Tu imaš piščal, igraj ji ob glavi od svita do mraka, pa ti bo oživela.« Cesar je tako tudi storil, in komaj je začel piskati ob mrtvi hčeri, je sedla pokonci. Oče jo je objel in takoj ukazal, naj za naslednji dan pripravijo vse potrebno za svatbo. Ko je hči to slišala, je vzela očetovo sabljo in si odsekala levo roko, desno pa si je sežgala v ognju. Zjutraj so služabniki pripravljali svatbo, eden izmed njih pa je cesarju povedal, da je videl njegovo hčer brez rok. Oče je pohitel k njej, in ko jo je zagledal, je spet nemudoma poslal po vračarico. Ta mu je dala nekakšna zelišča, in brž ko je hčeri z njimi namazal krna, so ji zrasle roke, prav takšne, kakršne je imela prej. Tedaj je cesar postavil hčer pod stražo, da si ne bi spet kaj storila. Ker tako ni mogla ničesar več ukreniti, se je sprehajala sem ter tja po sobi in v nekem hišnem kotu zagledala palico iz čistega zlata, na kateri je s krvavimi črkami pisalo: »Ne dotikaj se me.« Začudila se je, kaj bi to moglo biti, prijela palico v roke, in komaj jo je začela vrteti okrog prsta, se je tisti hip spremenila v ovco in začela blejati po hiši. Ko so služabniki to videli, so vsi od strahu in začudenja zbežali ter povedali cesarju. Nato je tudi sam videl, kaj se je zgodilo, in spet nemudoma poslal po vračarico. Ta pa mu je odgovorila, da za to ne pozna nobenega zdravila in naj pokliče druge vračarice. Cesar je potem obiskal mnogo vračaric, a vsaka mu je odgovorila, da za to ne pozna zdravila. Ker hčeri ni mogel povrniti človeške podobe, se ni nikoli več oženil. Odtlej je ovca ves čas poskakovala ob cesarju in blejala, on pa jo je negoval in redil kakor svojega otroka. In tistega dne, ko je umrl cesar, je umrla tudi ovca.

Izvirnik

028 Царева кћи овца

Naslednje strani prikazujejo izvirno besedilo za primerjavo.

Имаше некакав цар жену коју преко начина миловаше. Они од свога срца немадијаху ништа друго до једну јединицу шћер, која већ бјеше приспјела за удају. Ова царица разболи се и кад види да не ће остати, него да ће умријети, зазове мужа цара, и сузе ронећи, на четири ока рече му: "Ево се приближила пошљедња ура моје чаше, и ја ћу умријети приђе но трећи кокоти запоју, и ја знам да се ти не можеш проћи да се не жениш, и била ти срећа! и просто ти било од Бога и од мене грешнице! али тако ти овога и онога свијета, чуј ме и послушај ме што ћу ти рећи: ево ти прстен, и коју ђевојку нађеш и испросиш, немој је вјенчати ако јој ови прстен не узме добро на први прст десне руке, и заклињем те по трипут од неба до земље, да ону ђевојку себе вјенчаш мјесто мене којој пристане најљепше на руку, а ако ме не послушаш, све што радио и о чему се Богу молио све ти узалуд и наопако обршило, и од тебе не остало трага." Цар јој се обећа и закуне да не ће вјенчати никакве ђевојке ако јој добро не узиде они прстен, и ако је не би нашао, да се не ће ни оженити. Царица му на то одговори: "Наћи ћеш је, само не преступи клетве да те љута змија не увједе," и тек што ово изрече, издахну. Цар по смрти жениној пошље слуге по ономе граду да обидују све ђевојке хоће ли којој они прстен добро ићи, али кад у граду не нађоше, посла их по бијеломе свијету да траже еда би се по срећи која нашла, али све залуду. Слуге се врнуше наком толико силе времена и кажу цару да у свијету ђевојке не нађоше којој не би или превелик или преузак ови прстен. Цар се на чуду нађе шта ће како ли ће: хтио би се женити, а ђевојке нема, хтио би клетву преступити, али не смије од страха да га не постигне, и онако узмучен у мислима, баци они прстен, те ђе ће? него одскочи с долине те његовој истој шћери на скут, а она видећи златни и лијепи прстен, узме га те стави на први прст од десне руке, и пружајући руку пут свога оца рече му: "Виђи тата, како ми лијепо стоји." Кад виђе цар, онесвјесну од чуда, и за цијело по дана разабрати се није могао, док његова шћер у то скочи и као да га рукама поткријепи и загрли, почне од жалости над њим плакати, док се на један пут освијести и рече шћери: "Ти си моја жена, тако је зар Бог осудио, и ти ћеш бити царица мјесто своје покојне матере." Шћер му се стане чудити шта збори, и као за луда и несвијесна чоека цијенити га, али наком дугога препирања виђе већ да није куђ камо, те она шта ће, да је отац не вјенча и да пас пасу као приказаније не казује, науми да убије сама себе, те тако и учини: узме очин ханџар те њиме сама себе усред срца. Отац пошто виђе поручи за бајалицу те му она рече: "Ево ти свирала, пак јој над главом свири од жрака до мрака, и оживљеће ти." Цар тако и учини, и теке стане звијукати около мртве шћери, она сједе, а отац је загрли и одмах нареди да се сјутрадан приправи што треба за свадбу. Кад шћер ово дочује, узме очину сабљу те сама себе лијеву руку осијече, а десну у огњу изгори. У јутру слуге приправљају свадбу, а један од њих докаже цару како му је видио шћер без, рука. Отац јој потече и кад је види, опет брже боље за бајалицу, те му она да некакве траве, и теке јој ручне патељке намаза, изникоше руке какве су и биле. Цар ондар стави шћер под стражу да не би опет што од свога живота сама себи учинила, те тако не могући већ ништа, шетајући се тамо амо кроз камару угледа негђе у некаквоме ћошку од куће некакав штап вас од сухога злата, на којему пише крвавијем словима: "Не тичи ме." Она се зачуди шта то може бити, прихвати штап у руке, и тек што га поче превртати преко прста од руке, у они исти час она се прометну овца, и поче кроз кућу блејати. Кад виђеше слуге, сви се од страха и од чуда препадоше и побјегоше казујући цару, док и сам цар виђе, и брже боље опет за бајалицу, а она му одговори да лијека не зна никакога, него да друге бајалице добавља. Цар по том хођаше на многе бајалице, али му свака одговори да томе лијека не зна и тако не могући шћери своје повратити, више се не ожени. По том је овца свеђер уз цара скакутала и блејала, а он је њивио и гојио као своје дијете, и кад цар умре, у они дан умре и овца.