Waltey
Spet o kačjem ženinu
Srpske narodne pripovijetke · Vuk Stefanović KaradžićO besedilu
Spet o kačjem ženinu
- Vir
- Srpske narodne pripovijetke
- Avtor
- Vuk Stefanović Karadžić
- Jezik branja
- Slovenščina
- Jezik izvirnika
- Српски
- Čas branja
- 9 min branja
- Obseg
- 7 strani
- Naslov izvirnika
- 010 Опет змија младожења
O izvirniku
Srpske narodne pripovijetke
Srbske ljudske pripovedi o junakih, čudežnih bitjih, preizkušnjah in ljudski modrosti. Bralni jezik je Slovenščina, izvirnik pa prihaja iz vira Srpske narodne pripovijetke v jeziku Српски.
Besedilo
Spet o kačjem ženinu
Nekoč je živela cesarica, ki ni imela otroka od svojega srca, zato je nenehno molila k Bogu, naj ji da roditi. Nekega večera je med molitvijo zavzdihnila in rekla: »Daj mi, Bog, otroka od mojega srca, pa čeprav bi bil strupena kača!« Čez nekaj časa je začutila, da je noseča, in ko je prišla njena ura, je rodila kačo. Začela jo je negovati, hraniti in dojiti kakor vsaka mati svojega otroka. Ta kača dvaindvajset let ni dala od sebe nobenega glasu, ko pa je dopolnila dvaindvajset let, je spregovorila in rekla očetu in materi: »Zdaj hočem, da me oženita.« Odgovorila sta ji: »Kdo bo dal dekle za kačo in katero dekle bo vzelo kačo za moža?« »No,« jima je odvrnila kača, »ne iščita med cesarskimi ali gosposkimi hčerami, temveč poiščita takšno, ki bo rada prišla živet na cesarski dvor.« Na to sta mu oče in mati rekla, naj si sam izbere, katero hoče. Tedaj si je | sam poiskal neko revno dekle in poslal očeta, naj jo zasnubi zanj. Oče je šel in dekle zasnubil, ona pa je v svoji revščini rada in veselo privolila. Potem so jo zaročili, jo pripeljali na dvor in ju poročili. Kača je začela živeti s svojo nevesto in ta je, bogme, zanosila. Tedaj je tašča rekla snahi: »Kako si vendar, hčerka, pri Bogu, zanosila s kačo?« Snaha ji sprva ni hotela povedati, ko pa jo je tašča več dni zapored vztrajno spraševala, ji je naposled le rekla, da njen mož ni kača, temveč mladenič, ki mu po lepoti ni para na svetu. »Podnevi je,« je rekla, »kača, ko pa pride večer, sleče kačjo srajco in iz nje stopi mladenič, najlepši na svetu. Ko bi bil le tudi podnevi takšen, kakršen je ponoči! Toda brž ko se zasvita, spet zleze v svojo srajco in postane kača.« Ko je tašča to slišala, se je silno razveselila in rekla snahi: »Če je tako, bova že poskrbeli, da bo ostal takšen, kakršen je ponoči pri tebi.« Nato sta se dogovorili, kaj bosta storili. Ko je prišel večer, je slekel kačjo srajco, jo kakor vselej položil pod zglavje in legel spat. Ko je trdno zaspal, mu je žena počasi izvlekla srajco izpod glave in jo skozi okno podala materi, ta pa jo je pri priči vrgla v ogenj. Komaj je srajca začela goreti, že je planil iz sna in zavpil: »Kaj si | storila, naj te Bog kaznuje! Zdaj me vidiš, pa me ne boš več videla, dokler me ne boš iskala tako dolgo, da raztrgaš železne opanke in obrabiš železno palico. Tudi otroka, ki ga nosiš pod srcem, ne boš rodila, dokler ne položim roke čezte.« To je izrekel in izginil. Potem je nosila otroka polna tri leta, nazadnje pa ji je bilo tega dovolj in sklenila je poiskati svojega moža. Dala si je narediti železne opanke in železno palico ter odšla v svet. Tako je hodila in ga iskala vsepovsod, dokler ni prišla k sončevi materi in jo našla, kako kuri peč ter z golimi rokami razgreba žerjavico. Ko je to videla, je brž odrezala kos svojega krila in ji vanj zavila roke. Sončeva mati jo je vprašala: »Od kod si se vzela tukaj, rajska dušica?« Odgovorila ji je: »Nesreča me je prignala, mati.« Nato ji je pripovedovala, kaj je prestala, kako jo je mož preklel in kako zdaj hodi po svetu ter ga išče. »Pa sem,« je rekla, »prišla vprašat tvojega sina, ali bi mi znal kaj povedati o njem in ali ga ni morda kje videl, saj hodi čez ves svet.« Sončevi materi se je silno zasmilila in rekla ji je, naj se za nekaj časa skrije za vrata: »Sonce bo zdaj zdaj prišlo utrujeno domov in morda so ga še oblaki razjezili, pa bi ti lahko v jezi kaj storilo. Zato se potuhni, dokler si ne odpočije.« Skrila se je za vrata in že je prišlo sonce. Materi je voščilo dober večer, nato pa ji reklo: »Mati! Tukaj diši po rajski dušici.« Mati mu je odgovorila: »Nikogar ni tukaj, sinko. Saj sem še ptica ne more prileteti, kako bi prišla rajska dušica?« Sonce ji je odvrnilo: »Je, je, mati, kar brez strahu naj pride ven, nič ji ne bom storilo.« Tedaj je stopila izza vrat in mu povedala o vsej svoji nesreči, nazadnje pa rekla: »Žarko sonce! Ti siješ po vsem svetu, ali nisi nikjer videlo takšnega in takšnega človeka?« Sonce ji je odgovorilo, da ga podnevi ni nikjer videlo, in jo poslalo k mesecu, naj njega vpraša, ali ga ni kje videl ponoči. Ob slovesu ji je sončeva mati podarila zlato preslico z zlatim predivom in zlatim vretenom. Ko je prišla k mesecu, je našla mesečevo mater doma, ji poljubila roko in jo pozdravila: »Bog pomagaj, mesečeva mati!« Ta ji je odgovorila: »Bog ti pomagaj, rajska dušica. Od kod pa ti tukaj?« Tedaj ji je povedala o vsej svoji nesreči in kako je bila pri soncu, ji pokazala, kaj ji je podarila njegova mati, ter rekla, da jo je sonce poslalo vprašat meseca, ali ni kje videl njenega moža. Mesečeva mati ji je rekla, naj se za nekaj časa skrije za vrata, kajti mesec bo zdaj zdaj prišel domov jezen in utrujen. Skrila se je in že je prišel mesec. Brž ko je vstopil, je materi voščil dobro jutro, nato pa ji rekel: »Tukaj diši po rajski | dušici.« Mati mu je odgovorila: »Nikogar ni, sinko. Saj sem še ptica ne more prileteti, kako bi prišla rajska dušica?« Mesec ji je spet rekel: »Je, mati, je, kar brez strahu naj pride ven, nič ji ne bom storil.« Tedaj je stopila izza vrat in mu povedala vse, kaj je bilo in kako, nazadnje pa rekla: »Svetli mesec! Ti vso noč svetiš po vsem svetu, ali nisi nikjer videl takšnega in takšnega človeka?« Mesec ji je odgovoril: »Rajska dušica, ponoči ga nikjer na zemlji nisem videl. Pojdi k vetru in njega vprašaj, ali ga ni kje videl; on prevrača drevje in kamenje ter se zavleče vsepovsod.« Ko je odhajala, ji je mesečeva mati podarila zlato kokljo s piščanci. Nato je prišla k vetrovi materi in ji povedala o vsem, kar je prestala, ter da je prišla vprašat njenega sina vetra, ali ni kje videl takšnega in takšnega človeka. Vetrova mati ji je rekla: »Skrij se za hip za vrata, rajska dušica, kajti moj sin bo zdaj zdaj prišel domov razsrjen in bi te lahko vso raztrgal.« Skrila se je za vrata in že je prihrumel veter. Pihal je, rušil, lomil in prevračal vse, kar mu je prišlo na pot, sam pa je bil ves opraskan in raztrgan. Ko je vstopil, je mater pozdravil: »Bog pomagaj!« Nato ji je rekel: »Mati! Tukaj diši po rajski dušici.« Odgovorila mu je: »Bog s teboj, sinko! Saj sem še ptica ne more prileteti, kako bi prišla rajska dušica?« Veter ji je odvrnil: »Je, mati, je, kar brez strahu naj pride ven, nič ji ne bom storil.« Tako je stopila pred veter in mu povedala o svoji nesreči, veter pa ji je odgovoril: »Videl sem ga. Daleč v drugem cesarstvu je, tam se je oženil in cesaruje. Moja mati ti bo dala zlate statve z zlato prejo in kolovratom. Ko prideš v tisto mesto, postavi statve nasproti cesarskega dvora in tki, kokljo s piščanci spusti na tla in jih krmi, pa še preslico postavi na ogled.« Tako je tudi storila. Ko je prišla v tisto mesto, so se ji opanki raztrgali in palica prelomila. Nasproti cesarskega dvora je postavila statve, spustila kokljo s piščanci na tla, postavila preslico na ogled in začela tkati. Cesarica jo je zagledala z dvora in si začela govoriti: »O moj Bog! Cesarica sem, pa nimam ne zlatih statev ne preslice ne zlate koklje ne piščancev.« Poslala je svojega služabnika k ženi, naj jo vpraša, ali bi te reči prodala. Žena je odgovorila: »Ne bom jih prodala. Če pa me cesarica pusti, da preživim eno noč pri njenem cesarju, ji dam preslico.« Cesarica je dala cesarju uspavalni napoj in ji dovolila prenočiti pri njem. Brž ko je cesar legel v posteljo, je omahnil v spanec in obležal kakor mrtev. Ko je ostala sama z njim, mu je začela govoriti: »Presvetli cesar, naj te sonce ogreje! Položi desnico čezme, da bi rodila tvojega otroka.« Toda cesar ni ničesar videl ne slišal. Naslednji dan je dala cesarici zlato preslico z zlatim predivom in zlatim vretenom, cesarica pa si je zaželela še kokljo s piščanci. Žena ji je rekla, da ji jo da, če jo pusti še eno noč prenočiti pri njenem cesarju. Cesarica je privolila tudi v to in cesarju spet dala uspavalni napoj. Tako je cesar znova trdno zaspal in je ni slišal, ko je začela klicati: »Presvetli cesar, naj te sonce ogreje! Položi desnico čezme, da bi rodila tvojega otroka.« Zjutraj je straža povedala cesarju, da že dve noči pri njem spi tista žena in ves čas kliče, naj položi desnico čeznjo, da bi rodila njegovega otroka. Ko je cesarica dobila kokljo s piščanci, si je zaželela še statve z zlato prejo in kolovratom. Žena ji jih je obljubila, če ji dovoli še eno noč prenočiti pri njenem možu. Cesarica je dovolila, misleč, da bo moža spet omamila, toda on je od služabnikov izvedel, kaj se dogaja, in si je zvečer pod brado položil gobo ter vanjo zlil pijačo, ki mu jo je prinesla cesarica. Tako je ostal pri polni zavesti. Ko sta legla v posteljo, se je pretvarjal, da spi, ona pa je zaklicala: »Presvetli cesar, naj te sonce ogreje! Položi roko čezme, da bi rodila tvojega otroka.« Ko je cesar to slišal, je pri priči položil roko čeznjo. Še tisti hip so se ji začeli popadki in rodila mu je dečka z zlatimi rokami in zlatimi lasmi. Potem je zapustil tisto deželo in cesarico ter se s prvo ženo in otrokom vrnil v svoje nekdanje cesarstvo.
Izvirnik
010 Опет змија младожења
Naslednje strani prikazujejo izvirno besedilo za primerjavo.
Била једна царица која није имала од срца порода, па се једнако молила Богу да јој да да роди. Једно вече молећи се тако уздахне и рече: „Та дај ми, Боже, од срца порода, да би и љута змија била!” После некога времена она се осети трудна, и кад буде на том доба, роди змију, па је стане неговати, хранити, дојити, као свака мати своје дете. Та змија за двадесет и две године није од себе пустила никаква гласа, а кад јој се наврше двадесет и две године, она проговори и рече оцу и матери: „Сад хоћу да ме жените.” А они јој одговоре: „Ко ће дати за змију девојку, која ли ће девојка поћи за змију? „Е,” одговори им змија, „ви не гледајте од царскога или господског рода, него ону која ће доћи у царство да живи.” На то му реку отац и мати да би он сам себи изабрао коју хоће. Он онда | нађе сам једну сироту и пошље оца да му је проси. Отац отиде и девојку запроси, а она онако у сиротињи пође радо и весело. После је прстенују, доведу је и венчају их, и змија стане живети са својом невестом, те ти она богме затрудни. Онда рече свекрва снаси: „Како, ћерко, за Бога, остаде трудна са змијом?” А она јој не хтедне одмах казати, али кад је свекрва заокупи неколико дана једнако за то питати, најпосле јој рече да он није змија него момак да га лепшег у свету нема, „преко дан је” вели „змија, али како вече дође, он свуче са себе ону змијињу кошуљу те изиђе момак, лепота на свету. Кад би само и дању онакав био као што ноћу бива, али како зора забели, он се опет увуче у своју кошуљу и постане змија.” Свекрва кад то чује, врло се обрадује, па рече снаси: „Е кад је тако, то ћемо ми учинити да он такав остане какав је ноћу с тобом.” Па се онда договоре шта ће радити. Кад буде у вече, а он свуче кошуљу змијињу са себе, те је као и прије метне под узглавље, па легне спавати. Кад га први сан ухвати, жена му полако извуче кошуљу испод главе, и матери кроз пенџер дода, а мати је одмах баци у ватру. Како кошуља почне горети а он скочи од сна па повиче: „Шта то | уради, да од Бога нађеш! Сад ме видиш, па ме више не ћеш видети док не подереш гвоздене опанке и не сатреш гвозден штап тражећи ме, нити ћеш се с тим дететом што ти је под срцем пре растати докле руку преко тебе не пребацим.” То изрече па га нестане. Она је после носила оно дете пуне три године, и на послетку јој дотужи па науми тражити свога мужа. И тако начини гвоздене опанке и гвозден штап па пође у свет. Идући тако и тражећи га свуда, дође к сунчевој мајци и нађе је где пећ жари и голим рукама ватру изгрће. А она кад то види, брже боље одреже свој скут па јој руке њим умота, а сунчева је мајка запита: „Од куд ти овде, рајска душице?” Она јој одговори: „Невоља ме, мајко, натерала.” па јој приповеди како је страдала, како је муж проклео и како иде по свету те га тражи, „па сам” вели „дошла питати твога сина, не би ли ми могао он зањга што казати, није ли га где видео, јер он преко свега света прелази.” Сунчевој се мајци на то врло ражали, па јој рече да се склони мало за врата: „Ето иде сунце уморно, а може бити да су га и облаци наљутили, пак ти у љутини може што учинити, већ се притаји док се оно не одмори.” И она се склони за врата, али ето ти сунца, па назвавши матери добар вече, рече јој: „Мајко! ту мирише рајска душица.” А мајка му одговори: „Нема ту, синко, никога; та не може овамо ни тица долетети, а како би рајска душица дошла?” Сунце јој одговори: „Има, има, мајко, него нека изиђе слободно, не ћу јој ништа.” Она онда изиђе, пак му приповеди сву своју невољу, најпосле му рече: „Јарко сунце! ти сијаш по целоме свету, ниси ли гдегод видело такога и такога човека.” Сунце јој одговори да га оно није дању нигде видело, и пошаље је к месецу да пита њега није ли га он где видео ноћу. На походу оданде поклони јој сунчева мајка златну преслицу са златном кудељом и са златним вретеном. Кад она отиде к месецу, нађе месечеву мајку код куће, па је пољуби у руку и назове: „Помози Бог, месечева мајко!” А она јој одговори: „Бог ти помогао, рајска душице. А од куд ти овде?” Онда јој она каже сву невољу своју, и како је била код сунца, и покаже јој што јој је његова мајка поклонила, и рече како је сунце послало да пита месеца није ли он где видео њезина мужа. Месечева јој мајка одговори да се мало склони за врата, јер ће сад доћи месец љутит и уморан, и она се склони, кад али ето ти месеца, како дође, назва матери добро јутро, па јој рече: „Овде мирише рајска | душица.” А мати му одговори: „Нема, синко, никога; та овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска душица доћи?” Месец јој опет рече: „Има, мајко, има, него нека изиђе слободно, не ћу јој ништа.” Онда она изиђе, па му приповеди све што је и како је, па му најпосле рече: „Сјајни месече! ти сјаш целу ноћ по свему свету, ниси ли гдегод видео такога и таког човека?” А месец јој одговори: „Рајска душице, ја га ноћу на земљи нисам нигде видео, него иди ти к ветру, те њега запитај није ли га где видео, он преврће дрвље и камење и завлачи се свуда.” Кад она оданде пође, поклони јој месечева мајка златну квочку с пилићима. По томе она дође к ветровој мајци, те јој приповеди све како је страдала, и како је дошла да пита њенога сина ветра није ли он гдегод видео такога и таког човека. Ветрова јој мајка на то рече: „Уклони се малко за врата, рајска душице, јер ће сад мој син срдит доћи, па те може сву издрапати.” И она се склони за врата, кад али ето ти ветра, дува, руши, крши, преврће гдегод што нађе, сав изгребен и подеран, па како дође, назва матери помоз' Бог! па јој рече: „Мајко! овде мирише рајска душица.” А она му одговори: „Бог с тобом синко! овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска душица доћи?” Ветар јој одговори: „Има, мајко, има, већ нека изиђе слободно, не ћу јој ништа.” И тако она изиђе пред ветра, и приповеди му невољу своју; а ветар јој одговори: „Ја сам га видео, он је чак у другоме царству, тамо се оженио и царује. Него моја ће ти мајка дати златан разбој са златном пређом и чекрком, па кад дођеш у онај град, а ти намести према царевоме двору тај разбој, па ткај, и пусти квочку и пилиће пак их храни, и изнеси преслицу.” Она тако и учини. Кад дође у онај град, и опанци јој се подеру и штап пребије; она према царевоме двору намести разбој, пусти квочку с пилићима, и изнесе преслицу, па стане ткати. Али је царица угледа с двора, па стане говорити сама себи: „О Боже мој! ја сам царица, пак немам златног разбоја ни преслице, ни златне квочке ни пилића”, и пошље свога слугу к жени да је пита хоће ли продати те ствари. Она одговори: „Ја не ћу продавати, него да ме пусти царица да преноћим једну ноћ с царем њеним, па ћу јој дати преслицу.” Царица обенђелучи цара и допусти јој преноћити с њиме. Цар како легне у постељу, он се занесе и као мртав утиша се, а она кад остане сама с њим, стане му говорити: „Светли царе, сунце огрејало! баци десну руку преко мене, не бих ли се растала с твојим де тетом.” Али цар нити што види ни чује. Сутрадан она да царици златну преслицу са златним повесмом и златним вретеном, а царица заиште и квочку с пилићима, а она јој рекне да ће јој дати ако је пусти још једну ноћ да преноћи с њеним царем. Царица пристане и на то, па цара опет обенђелучи, и тако се цар опет занесе и не чује кад она стане викати: „Светли царе, сунце огрејало! баци десну руку преко мене, не бих ли се растала с твојим дететом.” Кад буде ујутру, стража приповеди цару како већ две ноћи она жена с њиме спава, и једнако виче да пребаци десну руку преко ње, не би ли се растала с његовим дететом. Кад царица прими квочку с пилићима, заиште и разбој са златном пређом и чекрком, и жена јој обећа ако јој допусти још једну ноћ с њеним мужем да преноћи. Она допусти у мисли да мужа опет опоји, али он дознавши од слугу шта је и како је, метне у вече под браду сунђер, те уњ саспе оно пиће које му царица донесе, и тако остане при себи. Кад легну у кревет, он се учини као да спава, а она повиче: „Светли царе, сунце огрејало! пребаци руку преко мене, не бих ли се растала с твојим дететом.” А цар кад то чује, одмах руку преко ње пребаци, и онај час почне се она трудити, и роди му мушко чедо златоруко и златокосо. По том он остави ону земљу и царицу а с првом се женом и дететом врати у пређашње царство своје.
Nadaljuj z branjem
