Waltey

Waltey

Stojša in Mladen

Srpske narodne pripovijetke · Vuk Stefanović Karadžić
Kupi e-knjigo Kupi tiskano izdajo

O besedilu

Stojša in Mladen

Vir
Srpske narodne pripovijetke
Avtor
Vuk Stefanović Karadžić
Jezik branja
Slovenščina
Jezik izvirnika
Српски
Čas branja
15 min branja
Obseg
12 strani
Naslov izvirnika
005 Стојша и Младен

O izvirniku

Srpske narodne pripovijetke

Srbske ljudske pripovedi o junakih, čudežnih bitjih, preizkušnjah in ljudski modrosti. Bralni jezik je Slovenščina, izvirnik pa prihaja iz vira Srpske narodne pripovijetke v jeziku Српски.

Besedilo

Stojša in Mladen

Živel je cesar, ki je imel tri hčere in jih je ves čas skrival, tako da niso nikoli hodile na prosto. Ko so dorasle za možitev, jih je oče prvič pustil v kolo. A komaj so se prijele v kolo, je privršal nekakšen vihar in vse tri odnesel. Cesar se je silno prestrašil, ko je videl, da so izginile, in je brž poslal služabnike na vse strani, da bi jih poiskali. Ko pa so se služabniki vrnili in povedali, da jih nikjer niso mogli najti, je cesar zbolel in od žalosti umrl. Za njim je ostala noseča cesarica in ko je prišel čas poroda, je rodila dečka ter mu dala ime Stojša. Ko je Stojša nekoliko odrasel, je postal tak junak, da mu je bil malokdo kos. Pri osemnajstih letih je vprašal mater: »Za božjo voljo, mati, kako to, da nisi rodila več otrok, samo mene?« Ona je zavzdihnila in zajokala, ni pa mu upala povedati, da je imela tri hčere, ki so izginile, saj se je bala, da bi se Stojša odpravil po svetu in jih iskal, pa bi tako izgubila še njega. Ko pa je videl mater jokati, je še bolj silil vanjo in jo rotil, naj mu pove, kaj ji je. Tedaj mu je mati povedala vse po vrsti: kako je imela tri hčere, lepe kakor tri vrtnice, kako so izginile in kako so jih zaman iskali na vse strani. Ko jo je Stojša poslušal do konca, ji je rekel: »Nikar ne joči, mati. Jaz jih grem iskat.« Ko je mati to slišala, se je z rokami udarila po prsih: »Gorje meni nesrečnici! Ali naj mati ostane še brez sina!« Začela ga je odvračati in prositi, naj ne hodi, ter mu govorila, da se je to zgodilo že davno in da sam Bog ve, ali so sploh še žive. Toda ni se dal odvrniti, temveč ji je rekel: »Povej mi, če je bil moj oče cesar, kje ima orožje, ki ga je nosil za pasom, in kje konja, ki ga je jezdil?« Ko je mati videla, da Stojša ne bo odnehal, mu je povedala, da je oče ob tolikšni žalosti spustil konja v čredo, orožje pa vrgel na podstrešje. Stojša je na podstrešju takoj našel orožje, vse prašno in zarjavelo, a ga je lepo očistil in uredil, da se je zasvetilo kakor pravkar skovano. Potem je šel med konjsko čredo, našel očetovega konja, ga pripeljal domov, odvedel v kletne prostore ter ga začel hraniti in negovati. V mesecu dni si je konj tako opomogel, da je bil kakor ptica, saj je bil že tako krilat in zmajske moči. Ko je bil Stojša pripravljen na pot, je rekel materi: »Ali imaš, mati, kakšno znamenje mojih sester, da ga vzamem s seboj? Če Bog da, da jih najdem, mi bodo po njem verjele, da sem njihov brat.« Mati mu je v solzah odgovorila: »Imam, ljubi moj, tri rute, ki so jih izvezle s svojimi rokami,« ter mu jih prinesla in izročila. Nato je poljubil materi roko, zajahal konja in odšel po svetu iskat sestre. Dolgo je hodil po svetu, dokler ni nekoč prispel pred veliko mesto. Pred mestom je bil studenec, iz katerega so vsi meščani nosili vodo. Ko je Stojša prišel do njega, se je napil vode, nato pa legel v senco, da bi si malo odpočil. Čez obraz se je pokril z eno izmed treh rut, da ga ne bi mučile muhe. Tedaj je prišla neka gospa po vodo in opazila Stojšo v senci ob studencu. Brž ko je zagledala njega in ruto, je zavzdihnila, potem pa je med natakanjem vode ves čas zrla vanj. Tudi ko je natočila vodo, se nikakor ni mogla odtrgati od tam, temveč je kar naprej gledala vanj. Stojša je to opazil in jo vprašal: »Kaj je, mlada žena, da me tako gledaš? Ali že dolgo nisi videla človeka ali pa si kaj prepoznala?« Odgovorila mu je: »Bratec, pri tebi vidim ruto, ki sem jo izvezla s svojo roko.« Tedaj je Stojša vstal in jo vprašal, od kod je in katerega rodu. Povedala mu je, da je cesarjeva hči iz tega in tega mesta ter da so bile tri sestre, pa je vse tri odnesel vihar. Ko je Stojša to slišal, se ji je takoj razodel: »Jaz sem tvoj brat. Ali se spomniš, da je bila mati noseča, ko vas je odnesel vihar?« Ona se je pri priči spomnila, planila v jok in mu padla okoli vratu: »Ljubi bratec! Vse tri smo v zmajskih rokah. Trije bratje zmaji so nas odnesli in zdaj nas ima vsak v svojem dvorcu.« Nato sta se prijela za roke in odšla v zmajev dvorec. Tam je sestra brata lepo sprejela in pogostila, ko pa se je začelo večeriti, mu je rekla: »Bratec, zdaj bo prišel silni ognjeni zmaj, iz katerega kar bruha ogenj. Rada bi te obvarovala, da te s svojo silo ne ožge. Pridi, skrij se.« Stojša pa ji je odgovoril: »Sestra moja, ti mi povej, kolikšen je njegov obrok.« Sestra ga je odpeljala v drugo sobo, tam pa so bili pečen vol, cela peč kruha in akov vina. »To je njegov obrok,« je rekla sestra. Ko je Stojša to videl, je sedel s prekrižanimi nogami in vse pospravil do zadnje drobtine, nato pa skočil pokonci ter rekel: »Ah, sestra, ko bi bilo le še kaj!« Ko je tako povečerjal, mu je sestra rekla: »Zdaj bo zmaj vrgel svoj buzdovan pred hišo, da bomo vedeli, da prihaja domov.« Komaj je to izrekla, je buzdovan zabučal nad hišo. Stojša je brž stekel ven in mu ni pustil niti pasti na tla, temveč ga je ujel v roke ter ga zalučal čez zmaja daleč na ozemlje druge vasi. Ko je zmaj to videl, se je začudil: »Kakšna sila neki prihaja iz mojega dvorca!« Vrnil se je po buzdovan, ga pobral in šel z njim domov. Ko je prišel pred dvorec, mu je cesarjeva hči stopila naproti, on pa je zarohnel nad njo: »Kdo je pri tebi v dvorcu?« Odgovorila mu je: »Moj brat.« Zmaj jo je spet vprašal: »Po kaj pa je prišel?« Odgovorila je: »Prišel me je obiskat.« Tedaj je zmaj jezno rekel: »Ni te prišel obiskat, temveč odpeljat!« Ko je Stojša v dvorcu slišal ta pogovor, je tudi sam stopil pred zmaja. Brž ko ga je zmaj zagledal, je planil nanj, Stojša pa ga je pričakal, da sta se zgrabila in začela rvati. Naposled je Stojša zmaja podrl in ga pritisnil ob tla ter mu rekel: »Kaj boš pa zdaj?« Zmaj mu je odgovoril: »Če bi bil ti pod mojimi koleni, kakor sem jaz pod tvojimi, bi že vedel, kaj storiti.« Stojša pa mu je rekel: »Jaz ti ne bom storil ničesar,« in ga izpustil. Tedaj ga je zmaj prijel za roko, ga odpeljal v dvorec in priredil cel teden veseljačenja. Ko je teden minil, je Stojša vprašal zmaja po drugih dveh svakih, ognjenih zmajih. Zmaj mu je pokazal pot do mesta, kjer je stal dvorec drugega zmaja, in mu rekel, da bo tam izvedel še za tretjega. Nato se je Stojša pripravil na pot, se poslovil od sestre in svaka ter odrinil k drugemu zmaju. Tako je potoval, dokler ni prišel pred mesto in pred njim našel studenca, iz katerega so vsi meščani nosili vodo. Tam se je napil, nato pa legel v senco, da bi si malo odpočil. Čez obraz se je pokril z eno izmed treh rut, da ga ne bi mučile muhe. Ni minilo dolgo, ko je prišla neka gospa po vodo. Brž ko je zagledala Stojšo in ruto, je zavzdihnila, potem pa je med natakanjem vode ves čas zrla vanj. Tudi ko je natočila vodo, se nikakor ni mogla odtrgati od tam, temveč je kar naprej gledala vanj. Stojša je to opazil in jo vprašal: »Kaj je, mlada žena, da me tako gledaš? Ali že dolgo nisi videla človeka ali pa si kaj prepoznala?« Odgovorila mu je: »Bratec, pri tebi vidim ruto, ki sem jo izvezla s svojo roko.« Tedaj je Stojša skočil na noge, se ji takoj razodel, da je njen brat, in ji povedal, da je bil že pri drugi sestri. Ko je spoznala brata, je planila v jok in mu padla okoli vratu. Nato sta se prijela za roke in odšla v zmajev dvorec. Tam je sestra brata lepo sprejela in pogostila, ko pa se je začelo večeriti, mu je rekla: »Bratec, zdaj bo prišel silni ognjeni zmaj, iz katerega kar bruha ogenj. Rada bi te obvarovala, da te s svojo silo ne ožge. Pridi, skrij se.« Stojša pa ji je odgovoril: »Sestra moja, ti mi povej, kolikšen je njegov obrok.« Odpeljala ga je v drugo sobo, tam pa so bili dva pečena vola, dve peči kruha in dva akova vina. »To je njegov obrok,« je rekla sestra Stojši. Ko je to videl, je sedel s prekrižanimi nogami in vse pospravil do zadnje drobtine, nato pa skočil pokonci ter rekel: »Ah, sestra, ko bi bilo le še kaj!« Ko je tako povečerjal, mu je sestra rekla: »Zdaj bo pred hišo priletel buzdovan, vržen z ozemlja druge vasi, da bomo vedeli, da prihaja zmaj.« Komaj je to izrekla, je buzdovan zabučal nad hišo. Stojša je brž stekel ven in mu ni pustil niti pasti na tla, temveč ga je ujel v roke ter ga zalučal daleč na ozemlje tretje vasi. Ko je zmaj to videl, se je začudil: »Kakšna sila neki prihaja iz mojega dvorca!« Vrnil se je po buzdovan, ga pobral in šel z njim domov. Ko je prišel pred hišo, mu je cesarjeva hči stopila naproti, on pa je zarohnel nad njo: »Kdo je pri tebi v hiši?« Odgovorila mu je: »Moj brat.« Zmaj jo je spet vprašal: »Po kaj pa je prišel?« Odgovorila je: »Prišel me je obiskat.« Tedaj je zmaj jezno rekel: »Ni te prišel obiskat, temveč odpeljat!« Ko je Stojša v dvorcu slišal ta pogovor, je tudi sam stopil pred zmaja. Brž ko ga je zmaj zagledal, je planil nanj, Stojša pa ga je pričakal, da sta se zgrabila in začela rvati. Naposled je Stojša zmaja podrl in ga pritisnil ob tla ter mu rekel: »Kaj boš pa zdaj?« Zmaj mu je odgovoril: »Če bi bil ti pod mojimi koleni, kakor sem jaz pod tvojimi, bi že vedel, kaj storiti.« Stojša pa mu je rekel: »Jaz ti ne bom storil ničesar,« in ga izpustil. Tedaj ga je zmaj prijel za roko in ga odpeljal v dvorec, kjer so se veselili cel teden. Ko je teden minil, je Stojša vprašal zmaja še po tretjem svaku in zmaj mu je pokazal pot do mesta, kjer je stal dvorec tretjega svaka. Nato se je Stojša pripravil na pot, se poslovil od sestre in svaka ter odrinil iskat tretjega zmaja. Po dolgem potovanju je spet prišel pred mesto in pred njim našel studenec, iz katerega so vsi meščani nosili vodo. Tam se je napil, nato pa legel v senco, da bi si malo odpočil. Čez obraz se je pokril z eno izmed treh rut, da ga ne bi mučile muhe. Kmalu zatem je prišla neka gospa po vodo. Brž ko je zagledala Stojšo in ruto, je zavzdihnila, potem pa je med natakanjem vode ves čas zrla vanj. Tudi ko je natočila vodo, se nikakor ni mogla odtrgati od tam, temveč je kar naprej gledala vanj. Stojša je to opazil in jo vprašal: »Kaj je, mlada žena, da me tako gledaš? Ali že dolgo nisi videla človeka ali pa si kaj prepoznala?« Odgovorila mu je: »Bratec, pri tebi vidim ruto, ki sem jo izvezla s svojo roko.« Ko je Stojša to slišal, je skočil na noge, se ji takoj razodel, da je njen brat, in ji povedal, da je bil že pri drugih dveh sestrah. Ko je spoznala brata, je planila v jok in mu padla okoli vratu. Nato sta se prijela za roke in odšla v dvorec. Tam je sestra brata lepo sprejela in pogostila, ko pa se je začelo večeriti, mu je rekla: »Bratec, zdaj bo prišel silni ognjeni zmaj, iz katerega kar bruha ogenj. Rada bi te obvarovala, da te s svojo silo ne ožge. Pridi, skrij se.« Stojša pa ji je odgovoril: »Sestra moja, ti mi povej, kolikšen je njegov obrok.« Odpeljala ga je v drugo sobo, tam pa so bili trije pečeni voli, tri peči kruha in trije akovi vina. »To je njegov obrok,« je rekla sestra Stojši. Ko je to videl, je sedel s prekrižanimi nogami in vse pospravil do zadnje drobtine, nato pa skočil pokonci ter rekel: »Ah, sestra, ko bi bilo le še kaj!« Ko je tako povečerjal, mu je sestra rekla: »Zdaj bo pred hišo priletel buzdovan, vržen z ozemlja tretje vasi. To je znamenje, da prihaja zmaj.« Komaj je to izrekla, je buzdovan zabučal nad hišo. Stojša je brž stekel ven in mu ni pustil niti pasti na tla, temveč ga je ujel v roke ter ga zalučal daleč na ozemlje četrte vasi. Ko je zmaj to videl, se je začudil: »Kakšna sila neki prihaja iz mojega dvorca!« Vrnil se je po buzdovan, ga pobral in šel z njim domov. Ko je prišel pred dvorec, mu je cesarjeva hči stopila naproti, on pa je zarohnel nad njo: »Kdo je pri tebi v dvorcu?« Odgovorila mu je: »Moj brat.« Zmaj jo je spet vprašal: »Po kaj pa je prišel?« Odgovorila mu je: »Prišel me je obiskat.« Tedaj je zmaj jezno rekel: »Ni te prišel obiskat, temveč odpeljat!« Ko je Stojša v dvorcu slišal ta pogovor, je tudi sam stopil pred zmaja. Brž ko ga je zmaj opazil, je planil nanj, Stojša pa ga je pričakal, da sta se zgrabila in začela rvati. Naposled je Stojša zmaja podrl in ga pritisnil ob tla ter mu rekel: »Kaj boš pa zdaj?« Zmaj mu je odgovoril: »Če bi bil ti pod mojimi koleni, kakor sem jaz pod tvojimi, bi že vedel, kaj storiti.« Tedaj mu je Stojša rekel: »Jaz ti ne bom storil ničesar,« in ga izpustil. Zmaj ga je prijel za roko, ga odpeljal v dvorec in začeli so se veseliti za cel teden. Nekoč sta šla na sprehod in med hojo je Stojša na dvorišču opazil veliko jamo, ki je segala globoko pod zemljo. Rekel je: »Kaj pa je to, svak? Kako moreš na svojem dvoru trpeti tolikšno brezno? Zakaj ga ne zasuješ?« Zmaj mu je odgovoril: »Eh, moj svak, od sramu ti še povedati ne morem, kaj je to. Tukaj živi zmajski cesar, s katerim smo pogosto v vojni, in prav kmalu imamo spet dogovorjen dan za spopad. Toda kadar koli se spopademo, premaga vse tri in le tisti, ki uteče v to jamo, ostane živ.« Tedaj mu je Stojša rekel: »Pojdimo, svak, udarimo po njem, dokler sem še tukaj, da vam pomagam. Morda ga le kako pokončamo.« Zmaj pa je odgovoril: »Pred dogovorjenim dnem si za nič na svetu ne upam.« Ko je Stojša videl, da si ne upajo napasti, se je sam odpravil iskat zmajskega cesarja. Po dolgem poizvedovanju je nazadnje le našel pot, prišel pred dvorec in vrh njega opazil zajca. Vprašal je dvorjane, kaj počne zajec vrh dvorca. Odgovorili so mu: »Če bi se našel kdo, ki bi snel tega zajca, bi se zajec sam zaklal, sam odrl, sam razkosal, sam pristavil in sam skuhal. Toda tega si nihče ne upa storiti, saj bi ga stalo glave.« Ko je Stojša to slišal, je s konjem vzletel in snel zajca, zajec pa se je takoj sam zaklal, sam odrl, sam razkosal in sam pristavil k ognju. Nato se je Stojša povzpel na zmajev čardak in legel v senco. Ko so dvorjani videli, kaj je storil, so ga začeli nagovarjati, naj zbeži: »Beži, junak, kamor te nesejo oči, dokler še ni zmaja, kajti slabo se ti bo godilo, če te zaloti.« Stojša pa jim je odgovoril: »Kaj mi mar vaš zmaj! Naj le pride, pa se bo najedel zajca.« Kmalu zatem je prišel zmaj. Takoj je opazil, da zajca ni več, in zavpil nad dvorjani: »Kdo je to storil?« Povedali so mu: »Prišel je neki korenjak in snel zajca, zdaj pa je gori na čardaku.« Tedaj jim je zmaj rekel: »Pojdite in mu povejte, naj se pobere iz mojega dvorca, kajti če pridem ponj, mu niti kost ne bo ostala cela.« Dvorjani so šli gor na čardak k Stojši in mu povedali, kaj pravi zmaj, Stojša pa jih je osorno zavrnil: »Pojdite in povejte zmaju: če mu je žal zajca, naj pride in se pomeri z menoj.« Ko so to povedali zmaju, je ta zarjovel, da je ogenj kar bruhal iz njega, in planil na čardak. Stojša ga je pričakal in začela sta se rvati. Stojša se ni pustil podreti, a tudi sam ni mogel podreti zmaja. Nazadnje je vprašal zmaja: »Kako ti je ime?« Zmaj mu je odgovoril: »Mladен mi je ime.« Tedaj mu je Stojša rekel: »Tudi jaz sem najmlajši pri očetu in materi.« Nato sta se izpustila in pobratila ter si dala trdno besedo, da bosta živela kakor brata. Čez nekaj časa je Stojša rekel zmaju: »Kaj čakaš na tiste zmaje, ki bežijo v jamo? Pojdiva in jih napadiva še pred dogovorjenim dnem.« Zmajski cesar je privolil in tako sta odšla napast zmaje. Ko so trije bratje zmaji slišali, da se je Stojša združil in pobratil z zmajskim cesarjem ter da zdaj oba prihajata nadnje, so se prestrašili in zbrali silno vojsko, s katero so jima šli naproti. Onadva pa sta udarila po vsej vojski ter jo do kraja razbila in razgnala, le trije zmaji so ušli v jamo. Tedaj sta brž nanosila slame, jo natlačila v jamo in zažgala, tako da so vsi trije zmaji tam pokončali. Nato je Stojša pripravil vse tri sestre za odhod in zbral vse bogastvo, ki je ostalo za tremi zmaji, zmaju pobratimu pa prepustil njihove dvorce in vso njihovo deželo. S sestrami se je odpravil v svoje cesarstvo in srečno so prispeli k materi. Mati mu je izročila cesarstvo in cesarjeval je do konca svojih dni.

Izvirnik

005 Стојша и Младен

Naslednje strani prikazujejo izvirno besedilo za primerjavo.

Био један цар па имао три кћери, и једнако их држао у потаји да нису никад на поље излазиле. Кад нарасту за удају, пусти их отац први пут у коло. Али тек што се ухвате у коло, дуне некакав вихар и све три однесе. Цар се препадне кад види да их нестаде, па брже пошље слуге на све стране да их траже, а пошто се слуге врате и кажу да их нигде нису могле наћи, цар се разболи и од жалости умре. Иза цара остане царица трудна, и кад доде време да се бреме има, она роди мушко чедо, и надене му име Стојша. Кад Стојша мало поодрасте, он настане јунак да је мало онаких било. Кад му буде осамнаест; година, запита матер своју: "За Бога, мајко, како ти ниси више деце родила до само мене?" А она уздахне и заплаче се, али му не смедне казати да је имала три кћери па да их је нестало, бојећи се да не би Стојша тумарио у свет да их тражи; и тако да не би и њега изгубила. Али он кад види мајку где плаче, навали још већма и стане је заклињати да му каже што је. Онда му мата приповеди све по реду како је имала три кћери као три руже, и како их је нестало, и како су их тражили узалуд на све стране. Стојша кад саслуша матер своју, рече јој: "Немој плакати, мајко. Идем ја да их тражим." Мати кад то чује, удари се рукама у прси: "Куку мене кукавици! зар да мајка остане и без сина!" па га стане одвраћати и молити да не иде, казујући му како је то било давно и Бог зна јесу ли већ и живе. Али се он није дао одвратити, него јој рече: "Кажи ми, кад је мој отац био цар, где му је оружје што је пасао, где ли му је коњ што га је јахао." Онда мати видећи да се Стојша оканити неће, рече му да му је отац кад је видео толику жалост, пустио коња у ергелу а оружје на таван бацио. Стојша одмах нађе на тавану оружје све прашно и зарђало, али га он лепо очисти и уреди те сине као ново ковано; па онда отиде у ергелу и нађе очина коња, па га доведе кући и уведе у подруме и стане га хранити и тимарити, те за месец дана оправи се коњ као кака тица, а и онако је био крилат и змајевит. Кад се Стојша већ спреми да иде, рече матери: "Имаш ли, мајко, какав знак од мојих сестара да понесем: ако да Бог те их нађем, да би ми веровале да сам им брат?" Мати му плачући одговори: "Има, храно моја, три мараме што су оне својим рукама везле," па му изнесе мараме и да. Онда он пољуби мајку у руку, па уседне на коња и отиде у свет да тражи своје сестре. Идући тако по свету дуго времена, дође један пут под један велики град. Пред оним градом била је једна чесма с које је сав град носио воду. Стојша кад дође на ону чесму, напије се воде па легне мало у хлад да се одмори покривши се по лицу једном од оне три мараме да га мухе не би клале. У томе дође једна госпа по воду и опази Стојшу крај чесме у хладу. Како опази њега и мараму, а она уздахне, по том точеци воду једнако је уњ гледала, и пошто наточи воду никако није могла да се оданде отргне него је све уњ гледала. Стојша то опази па је запита: "Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека или се у што упознајеш?" А она му одговори: "Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла." Онда Стојша устане па је запита откуда је и кога је рода, а она му каже да је царска кћи из тога и из тога града и да су биле њих три сестре па их вихар однео све три. Кад то чује Стојша одмах јој се покаже: "Ја сам твој брат. Можеш ли се сетити да је мати била трудна кад је вас вихор однео?" А она се одмах сети и бризне плакати па њему око врата: "Слатки брате! ми смо све три у змајевским рукама. Има њих три брата змаја, они су нас однели па нас држе сваки у своме двору." Онда се узму за руке, па у змајев двор; у двору сестра брата лепо дочека и угости, а кад буде пред ноћ, она му рече: "Брате, сад ће доћи љутит змај огњевити, све ватра из њега сила, рада бих те заклонити да те она сила не опали, ходи сакриј се." А Стојша јој одговори: "Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк." Онда га сестра одведе у другу собу, кад тамо, али во печен, пећка хлеба и аков вина," ето то му је оброк" рече сестра, а Стојша кад то види, прекрсти ноге па све опуцка до мрве, па онда скочи на ноге и рече: "Аха, сестро, да бијаше још!" Кад Стојша тако вечера, рече му сестра: "Сад ће змај бацити буздован пред кућу да се зна да иде куци." Тек што она то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша брже истрчи пред куцу па му не дадне ни на земљу пасти него га дочека у руке па га завитла преко змаја чак на други хатар. Кад змај то види, зачуди се: "Каква то сила гони од мојега двора!" па се врати натраг и узме буздован па с њим кући. Кад дође пред двор, изиђе царева кчи предањ, а он се продере на њу: "Ко ти је у двору?" А она му одговори: "Мој брат". Змај је опет запита: "А шта је дошао?" А она му одговори: "Дошао да ме види." Онда змај срдито рече: "Бре није он дошао да те види, него да те води." Чујући Стојша из двора овај разговор изиде и он пред змаја, а змај како га види стисне се на њега, а Стојша га дочека те се ухвате у коштац па се понеси. Један пут Стојша обори змаја и припуши га, па му рече: "Шта ћеш сад?" А змај му одговори: "Да си ти мени под коленима као ја теби, ја бих знао шта бих." А Стојша му рече: "Ја теби нећу ништа," па га пусти. Онда га змај узме за руку, па га уведе у двор и учини весеље за недељу дана. Кад прође недеља дана, запита Стојша змаја за друга два зета, змаја огњевита, и змај га упути куда ће ићи док не нађе град, где су двори другога змаја, а онде рече му да ће чути за трећега. После тога оправи се Стојша на пут, опрости се са сестром и зетом, па поде к другоме змају. Тако путујући дође под један град, и пред градом нађе једну чесму, с које је сав град воду носио. Стојша се онде напије воде па легне мало у хлад да се одмори покривши се по лицу једном од оне три мараме да га мухе не би клале. Мало време постоји, ал ето ти једне госпе по воду; како угледа Стојшу и мараму, а она уздахне, по том точећи воду једнако је уњ гледала, и пошто наточи воду, никако није могла да се откине оданде него је све уњ гледала. Стојша то опази па је запита: "Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека или се у што упознајеш?" А она му одговори: "Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла." Онда Стојша скочи на ноге па јој се одмах покаже да је њезин брат, и приповеди јој како је био и у друге сестре. А она кад види брата, бризне плакати, па њему око врата. После се узму за руке па у змајев двор; у двору сестра брата лепо дочека и угости, а кад буде пред ноћ, она му реце: "Брате, сад це доци љутит змај огњевити, све ватра из њега сипа, рада бих те заклонити да те оном силом не опали, ходи сакриј се." А Стојша јој одговори: "Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк?" Она га онда одведе у другу собу, кад тамо, а то два вола печена, две пећке хлеба и два акова вина, "ето то му је оброк" реце сестра Стојши, а он кад то види, прекрсти ноге па све опуцка до мрве, па онда скочи на ноге и рече: "Аха, сестро, да бијаше још!" Кад Стојша тако вечера, рече му сестра: "Сад ће пасти буздован пред кућу чак из другога хатара, да се зна да иде змај." Тек што она то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша брже истрчи пред кућу па му не дадне ни на земљу пасти, него га дочека у руке па завитла њим чак на трећи хатар. Змај кад то види, зачуди се: "Каква то сила гони од мојега двора!" па се врати натраг и узме буздован па с њим кући. Кад доде пред кућу, изиђе царева кћи предањ, а он се продере на њу: "Ко ти је у кући?" А она му одговори: "Мој брат." Змај је опет запита: "А шта је дошао?" А она одговори: "Дошао да ме види." Онда змај срдито реце: "Није он дошао да те види, него да те води. "Чујући Стојша из двора овај разговор, изиђе и он пред змаја, а змај како га види, стисне се на њега, а Стојша га дочека па се ухвате у коштац те се понеси. Најпосле Стојша обори змаја и припуши га, па му реце: "Шта ћеш сад?" А змај му одговори: "Да си ти мени под коленима као што сам ја теби, ја бих знао шта бих радио " А Стојша му реце: "Ја теби нећу ништа", па га пусти, а змај га онда узме за руку па с њим у двор, те се стану веселити за недељу дана. Кад прође недеља дана, запита Стојша змаја и за трећега зета, и змај га упути куд ће ићи док не нађе град где су двори и трећега зета. После тога оправи се Стојша на пут, опрости се са сестром и зетом, па поде да тражи трећега змаја. Идући тако дуго времена, дође опет под један град и пред градом нађе једну чесму, с које је сав град воду носио. Стојша се онде напије воде па легне у хлад да се мало одмори покривши се по лицу једном од оне три мараме да га мухе не би клале. Мало времена за тим прође, ал ето ти једне госпе по воду. Како угледа Стојшу и мараму, а она уздахне, по том точећи воду једнако је уњ гледала, и пошто наточи воду, никако није могла да се откине оданде него је све уњ гледала. Стојша то опази пак је запита: "Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека, или се у што упознајеш?" А она му одговори: "Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла." Стојша кад то чује, скочи на ноге, па јој се одмах покаже да је њезин брат, и приповеди јој како је већ био у других сестара. Она кад види брата, бризне плакати па њему око врата. После се узму за руке па у двор. У двору сестра брата лепо дочека и угости, а кад буде пред ноћ, онда му рече: "Брате, сад ће доћи љутит змај огњевити, све ватра из њега сипа, рада бих те заклонити, да те оном силом не опали, ходи сакриј се." А Стојша јој одговори: "Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк." Она га онда одведе у другу собу; кад тамо, а то три вола печена, три пећке хлеба и три акова вина, "ето то му је оброк" рече сестра Стојши, а он кад то види, прекрсти ноге па све опуцка до мрве, па онда скочи на ноге и рече: "Аха, сестро, да бијаше још!" Кад Стојша тако вечера, рече му сестра: "Сад ће пасти буздован пред кућу чак из трећега хатара, то је знак да иде змај." Тек што она то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша брже истрчи пред кућу па му не дадне ни на земљу пасти, него га дочека у руке па завитла њим чак на четврти хатар. Кад змај то види, зачуди се: "Каква то сила гони од мојега двора!" Па се врати натраг и узме буздован па с њим кући. Кад доде пред двор, изиђе царева кћи предањ, а он се продере на њу: "Ко ти је у двору?" А она му одговори: "Мој брат." Змај је опет запита: "А шта је дошао?" А она му одговори: "Дошао да ме види." Онда змај срдито реце: "Није он дошао да те види, него да те води." Чујући Стојша из двора овај разговор, изиђе и он пред змаја, а змај како га опази, стисне се на њега, а Стојша га дочека те се ухвате у коштац па се понеси. Један пут Стојша обори змаја и припуши на земљу, па му рече: "Шта ћеш сад?" А змај му одговори: "Да си ти под мојим коленима као ја што сам под твојим, ја бих знао шта бих радио." Онда му Стојша реће: "Ја теби нећу ништа," па га пусти. Онда га змај узме за руку па га уведе у двор и стану се веселити за недељу дана. Један пут изиђу у шетњу, и шегајући се опази Стојша у авлији једну велику јазбину – отишла под земљу, па онда рече: "А шта је то, зете? Како можеш у своме двору трпети толику пропаст? За што то не зарониш?" Змај му одговори: "Е мој шура, не могу ти од срамоте ни казати шта је то. Има овамо један змајевски цар, па с нама често има рат, и сад скоро имамо рок да се ударимо; па кад се год побијемо, сву нас тројицу надбије, и што утече у ову јазбину оно остане." Онда му рече Стојша: "Хајде зете, да ударимо нањ, док сам и ја овде да вам помогнем, еда бисмо га како сатрли." А змај одговори: "Ја не смем ни по што пре рока." Кад Стојша види да они не смеју да ударе, онда се он сам дигне да тражи цара змајевскога. Пошто једва један пут напита, доде пред дворе и опази наврх двора зеца где стоји. Онда запита дворане шта онај зец наврх двора ради. А дворани му одговоре: "Да се ко наде да скине онога зеца, зец би се сам заклао, сам одерао, сам исекао, сам приставио, па се сам скувао; али то не сме нико учинити за своју главу." Стојша кад то чује, он узлети на коњу па скине зеца, а зец се сам одмах закоље, сам се одере, сам исече и сам се пристави к ватри. Онда Стојша изиђе на змајев чардак па легне у хлад, а дворани кад виде шта учини, стану му говорити да бежи: "Бежи, јуначе, куд те двоје очи воде, док није дошао змај, јер ћеш зло проћи ако те затече." А Стојша им одговори: "Шта ја марим за вашега змаја, нека дође нек се наједе зеца." Кад мало час, ето ти змаја; како дође одмах опази да зеца нема па повиче на дворане: "Ко је то урадио?" А они му кажу: "Дошао један делија те скинуо зеца, и ено га горе на цардаку." Онда им змај рече: "Идите и кажите му нек ми иде из двора, јер ако му дођем, неће му ни кост с кошцу остати." Дворани изиђу на чардак к Стојши па му кажу шта вели змај, а Стојша се осече на њих: "Идите кажите змају, ако му је жао зеца, нека ми изиђе на мејдан." Кад они то кажу змају, а змај цикне, све ватра сипа из њега, па полети с на чардак, а Стојша га дочека, па се понеси: нити се Стојша даје оборити, нити може змаја да обори; најпосле рече Стојша змају: "Како ти је име?" А змај му одговори: "Моје је име Младен." Онда му Стојша рекне: "И ја сам најмлађи у оца и мајке;" па се онда пусте и збрате, и тврду веру даду један другоме да ће братински живети. После некога времена рече Стојша змају: "Шта чекаш оне змајеве што беже у ону јазбину? Хајде ти да ми ударимо на њих и прије рока." Змајевски цар пристане, и тако поду њих двојица, да ударе на змајеве. Кад она три брата змаја чују да се Стојша удружио и збратио са змајевским царем, и да сад обадвојица иду на њих, они се уплаше па скупе силну војску, те изиду с војском преда њих, а ови ударе на целу војску, и све разбију и растерају, само она три змаја утеку у ону јазбину. Онда ова двојица брже вуци сламу, па гурај у ону јазбину, па онда запале, и тако сва три змаја онде пропадну. После тога Стојша оправи све три сестре, и крене све благо иза сва три змаја, а змају побратиму остави њихове дворе и сву њихову државу, па се дигне са својим сестрама у своје царство, и сретно доду к матери, па му мати преда царство, те је царовао до свога века.