Waltey
Kakor sta delali, tako sta jo odnesli
Srpske narodne pripovijetke · Vuk Stefanović KaradžićO besedilu
Kakor sta delali, tako sta jo odnesli
- Vir
- Srpske narodne pripovijetke
- Avtor
- Vuk Stefanović Karadžić
- Jezik branja
- Slovenščina
- Jezik izvirnika
- Српски
- Čas branja
- 4 min branja
- Obseg
- 3 strani
- Naslov izvirnika
- 036 Како су радиле онако су и прошле
O izvirniku
Srpske narodne pripovijetke
Srbske ljudske pripovedi o junakih, čudežnih bitjih, preizkušnjah in ljudski modrosti. Bralni jezik je Slovenščina, izvirnik pa prihaja iz vira Srpske narodne pripovijetke v jeziku Српски.
Besedilo
Kakor sta delali, tako sta jo odnesli
Nekoč je živelo dekle, ki je imelo mačeho, mačeha pa je imela hčer, ki jo je pripeljala s seboj. Pastorko je sovražila, jo tepla in zmerjala, koder koli jo je srečala, ter jo trpinčila z lakoto in pomanjkanjem obleke, samo da bi je bilo kako konec; a slabše ko je ravnala z njo, bolj je bila deklica zdrava in lepa. Ko je mačeha videla, da ji tako ne more do živega, jo je nagnala od doma, ko je oče nekam odšel na pot. Deklica je hodila, ne da bi še sama vedela, kam, nazadnje pa je zašla v gozd in tavala sem ter tja ter iskala pot iz njega, dokler ni v daljavi zagledala ognja. Napotila se je tja, od koder je prihajala svetloba. Ko je prišla bliže, je zagledala majhno, nepometeno kočico, v njej pa raztresene ogorke že skoraj dogorelega ognja. Vzela je metlo in lepo pometla kočico, zbrala ogorke na ognjišču, prinesla še drv in zakurila močnejši ogenj, potem pa sedla in čakala, kdo bo prišel. Ko se je zvečerilo, ljubi Bog! Zavel je silen veter, drevje je pokalo, da bi človek mislil, da ga bo vse izruvalo s koreninami vred. Deklica se je skrila za kočo in trepetala od groze, tedaj pa je prišla ala. Brž ko je stopila v kočo, je začela vohljati in rekla: »Tu je rajska duša; pridi ven, rajska duša! Nič ti ne bom storila.« Deklica je prišla iz skrivališča, ala pa jo je vprašala: »Si ti pometla mojo kočo in mi zakurila ogenj?« Odgovorila je: »Sem.« »Dobro,« je rekla ala, »zdaj pa mi malo poišči uši.« Deklica je sedla, ala ji je položila glavo v naročje in deklica ji je začela iskati uši. Toda glava je bila polna črvov in je smrdela kakor smrdljivec. »Ali moja glava smrdi, dekle?« jo je vprašala ala, ona pa je odgovorila: »Ne smrdi, mati! Diši kakor smilj.« Naslednjega dne je ala zgodaj odšla, deklici pa naročila, naj nakrmi njene živali in skuha večerjo. Deklica je začela klicati živali, a ljubi Bog! Prileteli so lunji, velike sove in vrane, pritekli volkovi, lisice, jazbeci in dihurji, vse, kar je Bog ustvaril živali, se je zbralo h krmi. Deklica jih je lepo nakrmila in vse so se razšle. Ko se je zvečer ala vrnila, jo je vprašala, ali je nakrmila njene živali. »Sem,« je rekla. Ko je tako nekaj časa prebivala pri ali, ji je ta rekla: »Če želiš, pojdi domov. Ker si mi lepo služila, si izberi katero koli od tistih skrinj in jo odnesi domov.« Deklica je vzela najlažjo skrinjo, ala pa jo je vprašala, zakaj je izbrala najlažjo. »Vem,« je rekla, »da je v njej najmanj, več pa si v teh nekaj dneh niti nisem zaslužila.« In tako je odšla. Ko je prišla domov s skrinjo in jo odprla, so bili v njej sami dukati! Ko je mačeha to videla, je takoj nagnala še svojo hčer, naj prinese skrinjo dukatov. Njena hči je našla prav tisto kočico, vendar ni hotela ne podrezati ognja ne pospraviti. Ko je zvečer ala prav tako prišla z vetrom, jo je vprašala: »Rajska duša! Zakaj nisi podrezala mojega ognja in pometla moje koče?« Dekle pa ji je odgovorilo: »Še doma nisem pometala.« »Dobro, dobro,« je rekla ala, »pa mi malo poišči uši.« Komaj ji je dekle pogledalo v lase, je začelo pljuvati: »Pfej! Kakšen smrad! Pri moji veri, ne morem ti iskati uši.« »Dobro, dobro!« je spet rekla ala. – Naslednjega dne je ala znova odšla in ji naročila, naj nakrmi živali. Ko pa je dekle videlo, kakšne so te živali, je vzelo gorjačo in eni zlomilo nogo, drugi glavo, tretji perut ter tako vse razgnalo. Ko se je zvečer ala vrnila, jo je vprašala, ali so živali nakrmljene. – »Pa še kako! Kakšne vragove živali pa imaš? Kakršne so, tako sem jih tudi nakrmila, z gorjačo.« »Dobro, dobro,« ji je rekla ala. Zjutraj ji je vele la, naj gre domov: »Dovolj si mi služila,« je rekla, »izberi si katero koli od teh skrinj in jo odnesi domov.« Dekle je izbralo najtežjo in jo odneslo. Ko jo je prineslo domov, sta jo z mačeho brž odprli, da bi videli silni zaklad v tako težki skrinji. Ko sta se sklonili nadnjo, pa sta iz nje skočili dve kači, ena se je materi, druga hčeri zagnala v oči in jima jih izpili. Kakor sta delali, tako se jima je godilo.
Izvirnik
036 Како су радиле онако су и прошле
Naslednje strani prikazujejo izvirno besedilo za primerjavo.
Била једна девојка па имала маћију, и маћија имала кћер што је довела, па мрзила на пасторку, тукла је и грдила од куд је год ишла, патила је глађу и голотињом да би је само какогод са света нестало; ал што је она њу горе држала, то је она све здравија и лепша бивала. Кад маћија види да јој овако досадити не може, отера је од куће кад јој је отац некуд на пут био отишао. Она ишла не знајући ни сама куда, најпосле заиђе у шуми, па тумарала тамо амо тражећи куд ће да изађе, док смотри на далеко ватру где се светли па онда хајд к оној страни од куд је ватра светлила. Кад тамо а то мала колебица, непочишћена и у њој ватра раштркана и већ се згорела. Она лепо узме метлу па почисти колебу, ватру склони, и још дрва донесе те бољу наложи па седне да чека ко ће доћи. Кад у вече, Боже! дува ветрина, крше се дрва мислиш све ће из корена извалити. Она се сакрије за колебу дркћући од страхоте, ал ето ти ала иде, како дође у колебу, стаде мирисати ла рече: "Овде има рајска душа; изађи, рајска душо! не ћу ти ништа." Девојка изађе, онда јој ала каже: "Јеси ли ти моју колебу почистила и моју ватру наложила?" А она одговори: "Јесам." "Добро," каже ала, "сад ме мало поишти." Девојка седне, ала јој метне главу на крило и почне да је поиште, кад тамо, али глава пуна црви, па смрди као буба. "Смрди ли моја глава? девојко!" запита је ала; а она одговори: "Не смрди, мајко! већ мирише као смиљ." Сутрадан рано полазећи ала девојци заповеди да нахрани њену живину и да скува вечеру. Девојка стане мамити живину, кад ал Боже! скупише се еје, совуљаге, вране, курјаци, лисице, јазавци, творови, што је год у Бога животиње, све се скупи на храну; девојка их лепо нахрани, и све се разиђе. Кад у вече опет дође ала, запита је јели нахранила њену живину. "Јесам" каже. Пошто је тако стајала неко време код але, рекне јој ала: "Ако хоћеш, иди кући; за то што си ме лепо служила узми од оних сандука који хоћеш, па понеси кући." Девојка узме најлакши сандук, а ала је запита за што узима најлакши. "Знам" вели "да у њему најмање има; а ја за ово неколико дана нисам више ни заслужила." И тако отиде, кад дође кући са сандуком и отвори га, а то у њему све сами дукати! Кад маћија то види она одмах отера и своју кћер да донесе сандук дуката. Њена кћи наиђе на ону исту колебу; ал нити је хтела ватре стакнути, ни спремити. Кад у вече дође ала онако исто с ветром, запита је: "Рајска душо! што ниси моју ватру стакла и моју колебу почистила?" А она јој одговори: "Нисам ни код своје куће чистила." "Добро, добро," каже ала, "а ти ме мало поишти." Тек девојка завири у главу, стане пљувати: "Пи! чудна смрада! ја те богме не могу поискати." "Добро, добро!" опет каже ала. – Сутрадан ала опет оде а њој заповеди да живину нахрани, кад девојка види каква је живина, узме батину, па ком ногу, ком главу, ком крило одбије, и тако све растера. Кад у вече дође ала, запита је јели живина нахрањена. – "Јесте да! каква ти је оно ђаволска живина? Каква је онако сам је и нахранила, батином." "Добро, добро," каже јој ала. Кад буде ујутру, каже јој да иде кући: "Доста си ме" вели "служила; ето узми који хоћеш од тих сандука па носи кући." Девојка избира најтежи, па однесе. Кад га донесе кући, брже и она и маћија отворе га да виде силно благо у онако тешком сандуку. Кад се надвире над сандук, а две гује искоче из њега па једна матер а једна кћер за очи, те им испију очи. Како су право радиле онако су и прошле.
Nadaljuj z branjem