Waltey

Prevod

Once there was a girl who had a stepmother, and her stepmother hated the very sight of her because she was prettier than the daughter the woman had brought with her. Under the stepmother’s influence, the girl’s father came to hate her too, and began to curse and beat her merely to please his wife. One day the woman said to him, “Come, husband, let us send this girl of yours out into the world to seek her fortune.” He answered, “But where are we to send her, wife? Where can a girl go all alone?” She said, “Husband, if you will not do this, I will not live with you. Tomorrow morning you must take her away from home and lead her deep into some forest where she will not be able to find her way back, then slip away from her and hurry home.” The poor man agreed and said, “At least pack her something for the journey, so she does not starve on her very first day in the forest.” The stepmother baked her a round loaf, and at daybreak the next morning her father led her far into the forest, slipped away, and returned home. Left alone, the poor girl wandered through the forest all day, but could find no way out. Darkness fell, and she climbed a tree to spend the night, lest some wild beast devour her on the ground. All night wolves howled beneath her, and the poor girl was nearly dead with fright. When morning came, she climbed down and set off through the forest again, hoping to find some way out, but the trees only grew thicker, and there was no end to them. As evening drew near once more, she began looking for a suitable tree in which to spend the night, when suddenly she noticed something gleaming white through the gloom of the forest. Thinking that perhaps, with luck, it might be a house, she went towards it. And indeed she found a fine, large house. The door stood open, and she went inside. The rooms could not have been more beautiful, and in one of them a candle burned on the table. She thought it must be the home of some brigands, but she was not afraid, for she said to herself, “Only rich people need fear brigands. I have no reason to be afraid of them. I shall tell them I will obey them in everything and work for the crust of bread they give me.” Taking her loaf from her bag, she crossed herself and began to eat. No sooner had she begun than a rooster appeared and started jumping up for some bread, so she crumbled a little for him. Before long a little dog came in and began fawning on her. She broke off a piece of bread for it, took it onto her lap, and began stroking it and feeding it from her hand. Then a cat came, and she broke off some bread for the cat too. Suddenly she heard a heavy thudding and a growl, and she trembled all over when she saw a lion enter the room. But the lion at once began wagging its tail and fawning on her. She took a little courage and held out some bread to it as well. The lion took it and began licking her hand, and then she lost all fear and began stroking the lion and feeding it bread. Suddenly she heard the clatter of weapons and almost fainted with fright, for into the room came some creature in a bearskin. The rooster, the dog, the cat, and the lion immediately ran to meet it, fawning on it and crying out for joy. It never occurred to the poor girl that this might be a man. She thought it must be some dreadful beast, and waited for it to seize her and tear her apart. But the fearsome creature pulled the bearskin away from its face and cast it off, and the whole room shone with the light of his golden garments. After her terrible fright, the girl was quite overcome at the sight of this handsome young man in his splendid clothes. But he came up to her and said, “Have no fear, dear heart. I am no wicked man, but an emperor’s son. I come here when I wish to hunt, and I wear this bearskin so that no one will recognize me. Until this moment, no one but you has even known that I am a man. Everyone who sees me takes me for some monster and runs away. No one dares enter this house or even pass near it, for they have seen me and know I live here. You alone were not afraid to come. Surely you knew I was no monster?” She began to tell him that she had known nothing of him or his house, but that her stepmother had driven her away, and she related everything just as it had happened. When he had heard it all, he felt great pity for her and said, “Your stepmother hated you, but God loves you. I wish to marry you. Will you have me?” “I will,” she said. The next day he took her to his father’s palace, and there they were married. After some time, she begged leave to go and see her father. Her husband let her go, and she dressed herself all in gold and went to her father’s house. Her father was not at home, only her stepmother, who, when she saw her, was afraid that her stepdaughter had come to take revenge. She ran to meet her, saying, “You see, it was I who set you on the road to such good fortune.” The stepdaughter embraced and kissed both her and her daughter. She was very sorry not to find her father at home, but before leaving she gave her stepmother a good deal of money. Shaking her fist after her, the stepmother said, “Just you wait, you wretch! You shall not be the only one to fare so well. Tomorrow my daughter shall go too.” When her husband came home that evening, she began, “Do you know what, husband? I say we should let this girl of mine go out into the world to seek her fortune too. You see, we sent the other one away, and she has not come back. Perhaps by now she is glittering with gold.” The man sighed, but agreed to this as well. The next day she packed cakes and roast meat for her daughter and sent her into the forest with her father. He led her astray as he had the first girl, then went home. When she saw that her father was gone, she began looking for the way home and came upon the house in the forest at once. She went inside, and when she saw there was no one anywhere in the house, she locked the door, saying, “Even if God himself comes, I shall not open it.” She took the roast meat and cakes from her bag, set them on the table, and began to eat her supper. Then along came the rooster, the dog, and the cat, and began fawning on her in the hope that she would give them something. But she snapped furiously, “To the devil with you! I have not enough for myself, let alone any to give you.” She began beating them, and the little dog cried out. When the lion heard its cries, it came rushing in, seized the girl, and tore her to pieces. The next day the emperor’s son came hunting with his wife. She recognized her sister at once by her dress, gathered up all her remains, and took them to her stepmother’s house. This time she found her father at home, and he was overjoyed to see his daughter married to the emperor’s son. When he heard what had happened to his wife’s daughter, he was grieved. “But her mother,” he said, “has brought this upon herself before God, for she hated you without cause. There she is by the well. I shall go and tell her.” When the woman heard what had become of her daughter, she said to her husband, “Husband, I cannot bear the sight of your daughter. Come, let us kill them both. If you will not, I shall throw myself into the well this instant.” “Then jump!” the man replied. “I cannot kill my own child.” “Very well, if you will not, I cannot bear to look at her.” And she jumped into the well.

Izvirnik

Била једна девојка која је имала маћију, па маћија на њу мрзила да је очима не види за то што је она била лепша од маћијине кћери коју је довела. Поред маћије омрзне на њу и њезин отац и стане је псовати и бити само да би жени угодио. Један пут рекне њему жена: "Хајде, човече, да ми ову твоју девојку пошљемо у свет нека себи срећу тражи." А он јој одговори: "А куда је знамо, жено, послати? куд је девојка сама пристала?" Она му рече: "Ти, човече, ако не ћеш то учинити, ја не ћу с тобом живети, него ти њу сутра одмах води од куће, па је заведи где у шуму, одакле сама не ће знати кући доћи, а ти се укради од ње па бежи кући." Он сиромах пристане на то и рекне јој. "Барем спреми јој што на пут, да не умре први дан у шуми од глади." Маћија јој умеси погачу, па сутрадан како сване, заведе је отац далеко у шуму, па се украде од ње и врати се кући. Она сирота оставши сама тумарала је читав дан по шуми, али из ње никако није могла изићи. У томе приспе и мрак и она се попне на једно дрво да преноћи, да је на земљи не би изело како звериње. И целу ноћ су курјаци по земљи испод ње урликали да је сирота од страха једва жива остала. Кад ујутру сване, она сиђе с дрвета и пође опет по шуми не би ли како из ње изишла, али шума све гушћа а краја никако. Кад се прикучи опет вече, и она стане тражити згодно дрво за ноћиште, док у један пут опази где се нешто кроз помрчину у шуми беласа. Она помисли не ће ли то срећом бити каква кућа, па пође онамо. И заиста нађе кућу лепу и велику; врата су била отворена, она уђе унутра, кад тамо, собе не може лепше бити, и на асталу у једној соби свећа гори. Она помисли да је то кућа каквих пустаија, али се није страшила мислећи у себи: "Пустаија се боје само богати, људи, а ја их се немам за што бојати; казаћу им да ћу их свашта слушати и радити за ону кору хлеба што ће ми дати." Па извадивши своју погачу из торбе прекрсти се и стане јести. Тек почне јести, ал ето ти једнога петла, који стане скакати за погачом, а она му стане по мало мрвити. Не постаја мало дође и једна мала вашчица, стане се око ње умиљавати, а она јој одломи парченце погаче па је узме на крило, почне је миловати, и хранити из руке. За тим дође и мачка, она и мачки одломи погаче па јој да. На један пут чује велики бат и мумлање, сва протрне кад види лава где у собу уђе, али лав одмах стаде махати репом, и око ње се умиљавати; она се мало ослободи, па пружи и њему погаче, и лав узме, па јој стане руку лизати и она се са свим ослободи па почне лава миловати и хранити погачом, док у један пут чује звеку од оружја, и хтеде од страха пасти, док ето ти у собу уђе некако створење у медвеђој кожи; петао, вашка, мачка и лав отрче одмах предањ, и стану се око њега умиљавати и цичати од радости. Она сирота ни помислила није да је то човек, него је мислила да је Бог зна кака зверка и чекала је само кад ће је спопасти и растргнути. Ал то страшно створење скиде са лица медвеђу кожу, и збаци медвеђину са себе, и сину сва соба од његових златних хаљина. Девојка иза великога страха чисто се обезнани кад види у госпоским хаљинама прекраснога младића. Али он приступи к њојзи, и рече јој: "Не бој се, драга душо, ништа; ја нисам никакав рђав човек, ја сам царски син, па кад хоћу да ловим, дођем овамо, а ову медвеђину носим да ме ко не би познао, нити и ко зна да сам ја човек, до ти сад, него ко ме год види, мисли да сам кака авет и бежи од мене; и у ову кућу не сме нико да уђе, ни близу ње прође, јер виде и знаду да ја овде стојим, а ти једна ниси се плашила овамо доћи, ваљада си знала да ја авет нисам?" Она му стане приповедати да она о њему и његовој кући ништа није знала, већ да је маћија отерала, и све редом искаже како је било. Кад он све чује, ражали му се здраво, па јој рече: "Маћија је на тебе мрзила, а Бог те милује; ја хоћу да те узмем; хоћеш ли поћи за мене?" "Хоћу" рекне она. Сутрадан он је одведе своме оцу у двор, и тамо се венчају. После некога времена измоли се она да иде да види свога оца, муж је пусти, и она се обуче сва у злато, па дође к оцу. Отац јој није био код куће, већ маћија која кад је види, уплаши се да није пасторка дошла да јој се освети, и потрчи пред њу говорећи: "Видиш, ја сам те на ту срећу упутила." Пасторка је загрли и пољуби се с њоме и с њеном кћерју. Здраво јој жао буде што оца није нашла код куће, али полазећи даде и маћији доста новаца. Маћија за њом претећи песницом рекне: "Чекај несрећо! не ћеш ти сама тако ићи, одмах сутра и моја ће кћи." Кад у вече дође јој муж, а она почне му говорити: "Знаш шта је, човече! ја велим нека иде и ова моја девојка у свет да тражи срећу, видиш, ону смо послали, па се не враћа, може бити да до сад злато на њој трепти." Човек уздахне па пристане и на то. Сутрадан она спреми својој кћери колача и печења па је оправи са оцем у шуму. Отац је заведе као и ону прву, па оде кући. Она кад види да оца нема, почне тражити пут кући, па наиђе на ону кућу у шуми одмах; уђе унутра, кад види да нигде никог нема у целој кући, закључа врата, говорећи: "Сам Бог да дође не ћу му отворити." Извади из торбе печење и колаче па метне на астал и почне вечерати, ал ето ти петла, вашке и мачке, стану се око ње умиљавати да би им што дала, а она као бесна: "До ђавола! немам ни ја колико ми треба, а да дам вама." Па их почне тући, а вашка стане дречати, а кад лав дреку чује долети, па шчепа девојку, и сву растргне. Сутрадан дође царски син са женом у лов, она одмах позна своју сестру по хаљини, покупи сву парчад од ње те однесе маћији, и нађе свога оца код куће, он се врло обрадује кад види своју кћер за царским сином удату. А кад чује шта је са женином кћерју било, жао му буде, "али јој је" рече "мати то заслужила код Бога, јер је на тебе бадава мрзила. А ено је" вели "на бунару, идем да јој кажем." Кад жена чује шта је од њене кћери, она почне човеку говорити: "Ја човече не могу твоје кћери очима гледати, већ хајде да ми њих обоје убијемо, ако не ћеш, ја ћу сад скочити у бунар." "Па скочи!" одговори човек "ја свога детета убити не могу." "Добро кад не ћеш, и ја је гледати не могу." Па скочи у бунар.

Nalagam bralnik