Waltey
Pobratimski darovi
Srpske narodne pripovijetke · Vuk Stefanović KaradžićO besedilu
Pobratimski darovi
- Vir
- Srpske narodne pripovijetke
- Avtor
- Vuk Stefanović Karadžić
- Jezik branja
- Slovenščina
- Jezik izvirnika
- Српски
- Čas branja
- 4 min branja
- Obseg
- 3 strani
- Naslov izvirnika
- 020 Побратимски дарови
O izvirniku
Srpske narodne pripovijetke
Srbske ljudske pripovedi o junakih, čudežnih bitjih, preizkušnjah in ljudski modrosti. Bralni jezik je Slovenščina, izvirnik pa prihaja iz vira Srpske narodne pripovijetke v jeziku Српски.
Besedilo
Pobratimski darovi
Ljudje pripovedujejo, da je v starih časih živel neki silovit mož, ki ni nikoli molil k Bogu, ne hodil v cerkev, niti se po postavi spovedoval in prejemal obhajila, temveč je počenjal vsakršne hudobije, tako da je bilo zaradi njega vse mesto v stiski. V svoji prevzetnosti se ni hotel oženiti, kakor zapoveduje Gospod Bog, temveč si je vtepel v glavo, da bo vzel zmajevko, da bi lahko počel še več zla, in se napotil v neko pustinjo, kjer so bila strašna jezera. Toda zgrešil je pot in tako ga je dohitela noč, da je moral prenočiti v neki votlini. Komaj je zaspal, že je zaslišal v votlini žvenket najrazličnejših verig in bobnenje kakor grom, ob katerem se je prebudil. Tedaj se je votlina naenkrat razsvetlila kakor beli dan in v njej se je trlo ljudi vseh vrst, črnih, rdečih in rumenih, oblečenih v raznovrstna oblačila, pred njimi pa je stal starec z lasmi in brado, belimi kakor ovčja volna, oprt na dve razcepljeni bergli, in ga vprašal: »Kdo si?« On pa mu je prestrašen odgovoril: »Popotnik iz daljne dežele in vaš tovariš.« Starec mu je odvrnil: »Če si naš, se moraš pobratiti z menoj, če hočeš biti srečen.« Mož je privolil in se pobratil s starcem. Ko sta se pobratila, mu je starec rekel: »No, pobratim, zdaj pa se obdarujva: jaz ti bom podaril moč in bogastvo, ti pa meni za oba darova samo svojo dušo.« Čeprav je bil ta človek hudoben, je vendar pomišljal, ali naj da svojo dušo, toda strah ga je prisilil, da sta si izmenjala darove. Starec je dahnil vanj in pri priči so mu zrasli peruti, rep in majhni rožički na glavi, nato pa mu je dal dvokrako palico, rdečo kakor ogenj, in mu rekel: »Tu imaš to palico; kadar boš potreboval denar, z njo potrkaj po čemer koli in od tam se bodo vsule stotine takšnih asper, kakršne si boš zaželel.« Mož se je razveselil in se zjutraj, ko se je zdanilo, ločil od pobratima ter se takšen, kakršen je bil, odpravil na pot. Po dolgi hoji je počil pod veliko skalo in začel preskušati srečo s palico. Potrkal je z njo po skali in rekel: »Naj bodo sami zlati cekini!« In cekini so se usuli iz skale, da so ga zasuli in skoraj zadušili, on pa je zavpil: »Pobratim! Pobratim! Po meni je!« Tedaj je priletel njegov pobratim in rekel: »Tukaj sem, kaj je?« On pa mu je odgovoril: »Glej, cekini so me zasuli, še zadušili me bodo.« Pobratim mu je rekel: »Reci: ‘Dovolj je že,’ pa ne bodo več prihajali.« Ko je rekel: »Dovolj je že,« in so se cekini nehali usipati, mu je starec dejal: »Vzemi, kolikor moreš, potem pa hodi iz kraja v kraj in kupuj duše za bogastvo.« Poslovil se je torej od pobratima in se napotil proti nekemu mestu. Ko je prišel na razpotje, so mu naenkrat izginile aspre s pleč; ozrl se je in zagledal meniha, ki je sedel na vogalu in držal v rokah molilne jagode. »Ha!« si je rekel. »Grem prevarat tega meniha in hočem, da bodo iz njega vreli cekini.« Približal se je menihu in potrkal po njem s palico, rekoč: »Sami cekini in tolarji!« Toda namesto da bi se vsule aspre, se mu je palica v roki stalila, menih pa je pokrižal molilne jagode, mu jih nadel na glavo in rekel: »Naj vstane Bog!« Mož se je tisti hip stresel in se spremenil v človeka, kakršen je bil poprej. Tedaj mu je menih rekel: »O kristjan! Kristjan! Pokesaj se svojih grehov, moli k Bogu in se mu zahvali, da je v nebesih slišal jok tvojih staršev prav tisti hip, ko si prodal svojo dušo. Pusti hudičeve aspre in raje delaj.« Mož se mu je priklonil, se mu zahvalil in mu poljubil roko, nato pa odšel domov, se pokesal in živel kot pravi kristjan do visoke starosti. In Bog z nami!
Izvirnik
020 Побратимски дарови
Naslednje strani prikazujejo izvirno besedilo za primerjavo.
Причају људи да је у стара времена био некакав силан чоек који се никад Богу не мољаше, ни у цркву иђаше, нити се по закону исповиједаше ни причешћиваше, него у свака безакоња упадаше, да је цијели град од њега на јадима био. Од више силе није хтио оженити се као што Господ Бог заповиједа, него науми да вјенча аждају како ће више зло чинити, и упути се у некаку пустињу де су страшна језера, али не погоди пута, и тако га ноћ стигне те у некакој пећини заноћи. Тек што заспао бјеше, чује у пећини клопот свакојакијех верига, тутњавину као громови, док у томе и пробуди се. Кад ево ти на један пут свану у пећини као дан, и тушта и тама од сваке врсте људи, црнијех, црљенијех и жутијех, у различите хаљине обучени, а пред њима један старац бијеле косе и браде као овца, на двије дворогасте шљаке, који му рече: "који си ти?" А он му у страху одговори: "Путник из далеке земље, и ваш друг." На то му старац одговори:" Ако си наш, треба да се побратимиш са мном, ако желиш срећан да будеш." Он на то пристане и побратими се са старцем. Пошто се побратимише, рече му старац: "Е побратиме, сад да се дарујемо, ја ћу тебе даровати снагу и благо, а ти мене за оба ова дара само своју душу." Ови човјек премда је био опак, опет промисли хоће ли дати своју душу, али га страх нагна, те се дароваше. Старац запахну њега духом, те у они час стече крила, реп и мале рошчиће на глави, и даде му један штап двороги, црљен као ватра, говорећи му: "Ево ти ови штап, кад ти год буде потреба од новаца, њиме у штогод куцнеш ондоле ће излазити на стотине онаке аспре каке ти намијениш." Обрадује се ови човјек, те ујутро кад сване одвоји се од побратима те онаки какав је крену, и идавши за дуго почине под једнијем великијем каменом, па почне да куша срећу у штапу. Куцне њим у кам говорећи: "Све жути цекини да буду!" И цекини из камена пореваше тако да њега притискоше и замало не удавише, а он завика: "Побратиме! побратиме! погибох!" У то долеће му побратим говорећи "Ево ме, шта је?" А он му одговори: "Ево притискоше ме цекини, хоће да ме удаве." А побратим му рече: "Реци: ""доста већ"", па не ће више излазити." По што он рече: "доста већ" и цекини престадоше излазити, рече му старац: "Узми колико можеш, пак хајде од мјеста до мјеста, те купуј душе за благо." Онда он опростивши се с побратимом упути се те к једноме граду. Кад дође на једну раскрсницу на један пут нестаде аспри с плећи; он се обазре и угледа једнога калуђера на једноме ћошку де сједи и бројанице у рукама држи. "Ха!" рече сам у себи "идем онога калуђера преварити и хоћу да из њега цекини извиру." Па се примакне калуђеру и куцне га штапом говорећи: "Све цекини и талијери." Али на мјесто аспри растопи му се штап у руци, а калуђер прекрсти оне бројанице пак му их натаче на главу и реце: "Да васкрсне Бог!" И он се у они час стресе и проврже се човјеком какав је и био. Ондар му калуђер рече: "О Хришћанине! Хришћанине! покај се од својијех гријехова, и моли се Богу и захвали му који је чуо плач родитеља твојијех на небу у они час кад си душу своју продао, пак се прођи ђавољијех аспри, него се труди." Чоек му се поклони, захвали и у руку га пољуби па оде дома и покаја се и као прави Хришћанин до дубоке старости живље. И Бог с нама!
Nadaljuj z branjem