Waltey

Prevod

Živel je starec, ki je imel tri sinove in eno hčer. Ko je prišel čas, da umre, je poklical vse tri sinove in jih zaprisegel, naj dajo sestro prvemu, ki jo pride snubit, kdor koli že bo. Ko je po očetovi smrti minilo nekaj časa, je prišel neki starec na dvokolnici in zasnubil dekle. Starejša brata mu je nista hotela kar takoj dati, ker je bil star in reven, najmlajši pa je vztrajal, naj mu jo dajo, in ju spominjal na prisego, ki so jo dali očetu na smrtni postelji. Tako so jo dali starcu za ženo in starec jo je odpeljal na svoj dom. Čez nekaj časa je šel najstarejši brat obiskat sestro, in ko je prišel tja, je zagledal veliko hišo, da lepše ne bi moglo biti. Sestra se je brata zelo razveselila, in ko jo je vprašal, kako živi, mu je odgovorila: "Dobro, bolje ne bi moglo biti." Ko je brat prišel k sestri, starca ni bilo doma, a kmalu se je vrnil tudi on. Svaka se je zelo razveselil in mu rekel: "Gostili se bomo in veselili, le najprej pojdi na mojem konju ponj po travo, toda nakosi je tam, kjer bo konj zagrebel z nogo, ne pa tam, kjer se bo tebi zljubilo." Svak mu je rekel: "Prav, svak, bom." Nato je zajahal konja in odšel. Tako je prišel do srebrnega mostu. Ko je zagledal most in videl, da je ves iz srebra, ga je premamil pohlep, pa je razjahal in izruval eno srebrno desko, rekoč: "S tem si lahko pomagam." Potem je nakosil trave, kjer se je njemu zljubilo, ne da bi počakal, da bi konj zagrebel z nogo, spet zajahal in se vrnil. Ko je prišel domov, je spravil konja v hlev, mu položil travo in odšel v hišo. Tam ga je starec vprašal, ali je oskrbel konja in ali konj jé travo, on pa je odgovoril, da ga je in da jé. Tedaj je starec rekel: "Prav, naj še jaz pogledam." Odšel je v hlev, a konj se trave ni niti dotaknil. Starec je spoznal, da trava ni bila pokošena tako, kakor je naročil, zato je svaka takoj odpravil, ne da bi mu postregel, naj gre, od koder je prišel. Ko je ta prišel domov, bratoma ni povedal, kako se mu je godilo pri svaku, temveč je rekel srednjemu bratu: "Svak te pozdravlja in vabi, da ga tudi ti obiščeš." Čez nekaj časa je šel srednji brat obiskat sestro, a se mu je godilo prav tako kakor prvemu: tudi njega je svak poslal po travo z enakim naročilom, in ko je prišel do srebrnega mostu, ga je prav tako premamil pohlep, pa je izruval eno srebrno desko. Tudi trave ni nakosil, kakor mu je naročil svak, temveč po svoji volji. Ko se je vrnil k svakovi hiši, je svak tudi njega zalotil na laži in ga poslal domov, ne da bi mu postregel, prav kakor prvega. Tudi ta doma ni nikomur povedal, kako se mu je godilo pri svaku, temveč je rekel najmlajšemu bratu: "Svak te pozdravlja in vabi, da ga obiščeš." Čez nekaj časa je šel tja še najmlajši brat. Ko ga je sestra zagledala, se ga je zelo razveselila in mu rekla: "Le glej, brat, da ne boš storil kakor najina brata." Ni vedel, kaj sta storila, sestra pa mu ni hotela povedati ničesar več. Ko je svak prišel domov, se ga je tudi on zelo razveselil in mu rekel: "Gostili se bomo in veselili, le najprej pojdi na mojem konju ponj po travo, toda nakosi je tam, kjer bo konj zagrebel z nogo, ne pa tam, kjer se bo tebi zljubilo." Zajahal je konja in odšel po travo. Ko je prišel do tistega mostu, je občudoval njegovo lepoto, vendar mu je bilo prav žal, da na njem manjkata dve deski. Ko je prišel na sredo, je pogledal na eno in drugo stran ter pod mostom zagledal velik kotel, v katerem je vrela voda. V njej so se kuhale človeške glave, orli pa so jih od zgoraj kljuvali. Nato je prečkal most in prišel v neko vas. Ko je šel skoznjo, je z vseh strani slišal petje in veselje. Začudil se je, da vsa vas poje in se veseli, pa je nekoga vprašal: "Kako to, brat, da je pri vas vse tako veselo?" Ta mu je odgovoril: "Zakaj pa ne bi bilo, ko pa nam vsako leto dobro obrodi in imamo vsega v izobilju." Ko je prišel iz vasi, je na poti naletel na dve psici, ki sta se nenehno grizli. Začel ju je ločevati, a ker ju ni mogel spraviti narazen, je odnehal in šel dalje. Tako je prišel v drugo vas, in ko je šel skoznjo, je videl, da je v njej vse žalostno in objokano. Pa je rekel nekemu možu: "Šel sem skozi vas, kjer je bilo vse veselo, zakaj pa je pri vas vse tako žalostno?" Vaščan mu je odgovoril: "Kako ne bi bilo žalostno, ko pa nam vsako leto toča vse pobije, da nimamo ničesar." Ko je prišel iz te vasi, je naletel na dva ovna, ki sta se nenehno bodla. Začel ju je ločevati, a zaman; ker ju ni mogel spraviti narazen, ju je pustil in šel dalje. Naposled ga je konj prinesel na prelep travnik. Ko sta prišla na sredo travnika, se je konj ustavil in zagrebel z nogo. Mladenič je skočil s konja in nakosil trave, nato pa se je vrnil domov. Ko je prišel domov, je odvedel konja v hlev in mu položil travo, konj pa je takoj začel jesti. Ko je svak videl, da mu je oskrbel konja, je bil zelo vesel in mu je rekel: "Ti si moj svak; zdaj se bova veselila in gostila." Nato so sedli za mizo in začeli večerjati. Med večerjo mu je starec rekel: "Zdaj pa mi povej, kaj si videl." Odgovoril mu je: "O, moj svak, ne da se povedati, kaj vse sem videl. Najprej sem videl prelep srebrn most, le da je skažen, ker mu manjkata dve deski. Kdor ju je vzel, naj ga živi Bog udari!" Starec mu je na to rekel: "Tvoja brata sta ju ukradla; kakor sta ravnala, tako se jima je tudi godilo. Zdaj pa mi povej, kaj si še videl." Svak je odgovoril: "Pod sredo mostu sem videl velik kotel, v katerem je vrelo, v njem pa mrtvaške glave, ki so jih od zgoraj kljuvali orli." Na to je svak rekel: "Takšna je večna muka na onem svetu. Kaj si še videl?" Mladenič je nadaljeval: "Videl sem vas, vso veselo." Svak mu je na to rekel: "To so ljudje, ki so Bogu po volji; vsakogar radi sprejmejo in pogostijo in reveža ne odženejo praznih rok od svojih hiš. Povej, kaj si še videl." Pa mu je povedal: "Na poti sem videl dve psici, ki sta se nenehno grizli." Svak je rekel: "To sta dve svakinji, ženi dveh bratov. Kaj si še videl?" Odgovoril je: "Videl sem drugo vas, v njej pa je bilo vse žalostno." Starec mu je rekel: "Tam ni ne pravice ne sloge in tudi za Boga ne vedo. Kaj si še videl?" Svak je odgovoril: "Videl sem dva ovna, ki sta se nenehno bodla." Na to je starec rekel: "To sta brata, ki ne živita v slogi. Povej, kaj si še videl." Svak mu je rekel: "Videl sem prelep travnik. Tam bi stal tri dni, da bi se nagledal vse tiste lepote." Na to je starec rekel: "Takšen je raj na onem svetu, a težko je priti do njega." – Potem so se še mnogo dni gostili in veselili. Naposled se je svak odpravil domov, starec pa ga je lepo odslovil z bogatim darilom in mu rekel, da je takoj spoznal v njem poštenega človeka, ker je vztrajal, naj izpolnijo prisego, dano očetu, in da bo on srečen, njegova brata pa nesrečna.

Izvirnik

Био један старац па имао три сина и једну кћер. Кад дође време да старац умре, он дозове своја сва три сина па их закуне да сестру даду првоме ко дође да је проси, макар ко био. Кад по смрти очиној прође неко време, дође један старац на двоколицама те запроси девојку. Два старија брата не хтедну му је одмах дати, где је стар и сиромах, али најмлађи навали да је даду опомињући их очине заклетве на самрти. И тако је даду за старца и старац је одведе својој кући. После некога времена отиде најстарији брат сестри у походе, кад тамо, а то кућа велика не може боља бити. Сестра се врло обрадује кад види брата, и кад је брат запита како живи, она му одговори: "Добро, не може боље бити." Кад је брат сестри дошао, старца није било код куће, али мало час дође и он, и врло му мило буде кад види шуру па му рече: "Частићемо се и веселити, само најпре да идеш на моме коњу да му донесеш траве, али онде да накосиш где коњ закопа ногом, а не где је теби воља." Шура му рече: "Добро, зете, хоћу." Па онда узјаше на коња и отиде. Идући тако дође на сребрну ћуприју; кад сагледа ћуприју и види да је сва од сребра, полако ми се, па сјаше с коња, те истргне једну сребрну талпу говорећи: "Могу се помоћи." По том накоси траве где је њему воља била не чекајући докле коњ ногом: закопа, па узјаше опет на коња и врати се натраг. Дошавши кући намести коња у коњушницу, и метне траву предањ, па отиде у кућу. Кад дође у кућу, старац га запита јели намирио коња и једе ли коњ траву, а он одговори да јесте и да једе. Онда старац рече: "Добро, да видим и ја." Па изиђе у коњушницу, кад тамо, а коњ није ни такао. Старац позна да трава није накошена онако као што је он казао; за то одмах испрати шуру неугошћена да иде од куда је и дошао. Онај дошавши кући не каже браћи својој како је код зета прошао, него рекне средњему брату: "Поздравио те зет да му и ти идеш у госте." После некога времена отиде средњи брат сестри у походе; али и он прође као и онај први: и њега пошље зет онако по траву, а он кад дође на сребрну ћуприју полакоми се као и онај, те истргне једну сребрну талпу, и не накоси траве као што му је зет рекао, него по својој вољи. Кад се врати к зетовој кући, зет и њега ухвати у лажи, и пошаље кући неугошћена као и првога. Кад и он дође кући, не каже никоме како је прошао код зета, него рекне најмлађему брату: "Поздравио те зет да му идеш у госте." После некога времена отиде и најмлађи брат, сестра кад га угледа, врло се обрадује, па му рече: "Само, брате, немој да учиниш као што су наша браћа учинила." Он није знао шта су они учинили, а ни сестра му није хтела више ништа казати до само то. Кад дође зет кући, и он се шури врло обрадује, па му рече: "Частићемо се и веселити, само иди најпре на моме коњу те му донеси траве, али где коњ ногом закопа онде да накосиш, а не где је теби воља." Он узјаше на коња и отиде по траву. Кад дође на ону ћуприју зачуди се њеној красоти, али му чисто жао буде што јој нема и оних двеју талпи, па кад дође на среду, погледа и с једне и с друге стране, и види испод ње где у једноме великом казану кључа вода, и у њој се кувају људске главе, а орлови их одозго чупају. За тим прешавши преко ћуприје дође у једно село, и пролазећи крозањ чује са свију страна певанку и весеље, па се зачуди где све село пева и весели се, те запита једнога: "Како је то, брате, у вас све весело?" А онај му одговори: "За што не би било, кад нам је свака година родна и свега имамо изобила." Кад изиђе иза села, нађе на путу две кучке где се кољу једнако; па их стане развађати, али не могавши их развадити, окани се и отиде даље. Идући тако дође у друго село и пролазећи крозањ види где је у њему све жалосно и плачно, па рече једноме: "Ја прођох кроз једно село, и видех све весело, а за што је у вас све тако жалосно?" Сељак му одговори: "Како не ће бити жалосно, кад нас туча туче сваке године, па немамо ништа." Кад изиђе иза онога села, нађе два бравца а они се једнако косе. Он их стане развађати, али залуду, и не могавши их развадити, остави их и пође даље. Најпосле га коњ донесе на једну прекрасну ливаду. Кад буду насред ливаде, коњ стане па закопа ногом, а он скочи с коња и накоси траве, па се врне натраг кући. Кад дође кући, уведе коња у коњушницу, па му положи траву и коњ одмах стане јести. Зет кад види да му је шура коња намирио, врло му буде мило, па му рече: "Ти си мој шура; сад ћемо се веселити и гостити." Па онда седну за трпезу и стану вечерати. За вечером рече му старац: "Сад да ми кажеш шта си видео?" А он му одговори: "О мој зете, исказати се не може шта сам видео. Прво сам видео сребрну ћуприју врло лепу, али је нагрђена где јој нема двеју талпи. Ко оно узе, убио га живи Бог!" Старац му на то рекне: "Оно су твоја браћа украла; како су чинили онако су и прошли. Него ми казуј шта си друго видео?" Шура одговори: "На среди под ћупријом видео сам велики казан где кључа, и у њему главе мртвачке а одозго их орлови чупају." На то зет рече: "Онака је вечна мука на ономе свету. Шта си још видео?" Шура настави даље: "Видео сам село све весело." Зет му на то рече: "Оно су људи Богу по вољи; свакога радо дочекају и угосте и сиромаха не терају празна испред својих кућа. Казуј шта си још видео." А шура му даље каже: "Видео сам на путу две кучке где се једнако кољу." Зет на то: "Оно су две јетрве. Шта си још видео?" Шура одговори: "Видео сам друго село и у њему све невесело." Старац му рече: "Онде нема никакве правде и никакве слоге нити знаду за Бога. Шта си још видео?" Шура одговори: "Видео сам два брава где се једнако косе." На то зет: "Оно су браћа која се добро не живе. Казуј шта си још видео." Шура му рече: "Видео сам прекрасну ливаду. Онде бих ти стајао три дана да се оне красоте нагледим." На то зет рече: "Онаки је рај онога света; али је тешко до њега доћи." – После тога још су се дуго дана гостили и веселили. Најпосле се шура дигне да иде кући, а зет га лепо оправи са великим даром и рече му да га је одмах познао да је поштен човек, што је навалио да се испуни очина заклетва, и да ће бити сретан а браћа његова несретна.

Nalagam bralnik