Waltey
Lisica se je maščevala volku
Srpske narodne pripovijetke · Vuk Stefanović KaradžićO besedilu
Lisica se je maščevala volku
- Vir
- Srpske narodne pripovijetke
- Avtor
- Vuk Stefanović Karadžić
- Jezik branja
- Slovenščina
- Jezik izvirnika
- Српски
- Čas branja
- 6 min branja
- Obseg
- 5 strani
- Naslov izvirnika
- 049 Лисица се осветила вуку
O izvirniku
Srpske narodne pripovijetke
Srbske ljudske pripovedi o junakih, čudežnih bitjih, preizkušnjah in ljudski modrosti. Bralni jezik je Slovenščina, izvirnik pa prihaja iz vira Srpske narodne pripovijetke v jeziku Српски.
Besedilo
Lisica se je maščevala volku
Neka lisica je iz zemlje zamesila kolače, jih spekla in namazala z medom, potem pa z njimi odšla k puranjim pastirjem in jih prosila za purančka, v zameno pa jim ponudila medene kolače. Pastirji ji purančka niso hoteli dati, temveč so ji rekli, naj gre k svinjarjem, da ji bodo ti dali prašička. Šla je torej k svinjarjem in jih prosila za prašička, v zameno pa jim ponudila medene kolače. Svinjarji ji prašička niso hoteli dati, temveč so jo poslali h govedarjem, češ da ji bodo ti dali tele. Šla je torej h govedarjem in jih prosila za tele, v zameno pa jim ponudila medene kolače. Govedarji ji teleta niso hoteli dati, temveč so jo napotili h konjarjem, češ da ji bodo ti dali žrebe. Tako je prišla še h konjarjem in tudi njih prosila, naj ji dajo žrebe za medene kolačke. Konjarji so ji dali žrebe, ona pa njim kolače, a jim je strogo zabičala, naj jih nikar ne prelomijo, dokler ne pride čez tisti hrib. Ubogali so jo, ko pa so pozneje kolače prelomili in ugriznili vanje, so videli, da so iz zemlje in da jih je lisica prevarala. Takoj so se pognali za njo, toda ona je s svojim plenom že zdavnaj ušla daleč proč, zato so se praznih rok in utrujeni vrnili. Ko je lisica prišla domov, je spravila žrebe v hlevček in začela skrbeti zanj: vsak dan mu je nosila zelene travice in hladne vodice, a kadar je odhajala po travo in vodo, mu je vselej zabičala, naj dobro posluša njen glas in njene besede: »Kobilka, kobilica! Odpri mi vrata: nosim ti hladne vodice in zelene travice,« na noben drug glas pa naj ne odpira hlevskih vrat. Nekoč je prišel volk, ki je že večkrat slišal, kako lisica kliče žrebetu, naj ji odpre, pa je začel še sam s svojim debelim glasom klicati: »Kobilka, kobilica! Odpri mi vrata: nosim ti hladne vodice in zelene travice.« Toda žrebe je spoznalo, da to ni lisičin tenki glas, in mu ni hotelo odpreti. Ko je volk to videl, se je skril za vogal hlevčka. Malo je počakal in že je prišla lisica z vodo in travo. Ko je stopila pred hlevček, je kakor po navadi s tenkim glasom rekla pri vratih: »Kobilka, kobilica! Odpri mi vrata: nosim ti hladne vodice in zelene travice.« Žrebe je prepoznalo njen glas in ji takoj odprlo, nato pa ji začelo pripovedovati, da je nekdo prišel in kakor ona govoril, naj mu odpre vrata, le da z debelejšim glasom, in da mu ni hotelo odpreti. Tedaj je lisica rekla: »Na debel glas nikar ne odpiraj, samo na prav tenkega.« Ko je lisica naslednji dan spet odšla po vodo in travo, je prišel volk, ki je izza vogala slišal ves njun pogovor. Stisnil se je, kolikor se je le mogel, in začel s prav tenkim glasom: »Kobilka, kobilica! Odpri mi vrata: nosim ti hladne vodice in zelene travice.« Ubogo žrebe se je pustilo prevarati in je odprlo vrata, volk pa ga je zgrabil za vrat, ga podrl in vsega požrl, samo glavo in rep je pustil. Nato je odšel in vrata hlevčka so se za njim zaprla, kakor so bila prej. Ko je pozneje prišla lisica, je kakor po navadi začela klicati: »Kobilka, kobilica! Odpri mi vrata: nosim ti hladne vodice in zelene travice.« Toda nihče se ni oglasil in nihče ni odprl vrat. Tedaj je pokukala skozi špranje med bruni, in ko je v hlevčku zagledala samo žrebetovo glavo in rep, je takoj spoznala svojo nesrečo. Vlomila je vrata ter začela ihteti in žalovati nad mrtvo žrebetovo glavo, nazadnje pa je od hude žalosti in bridkosti odšla na pot in se naredila mrtvo. Kmalu zatem je mimo pripeljal neki mož z vozom. Ko je našel lisico na poti, jo je pobral in vrgel na voz, misleč, da jo bo doma odrl. Ta mož je imel na vozu v torbi tri hlebčke sira. Lisica, ki je dotlej negibno ležala, se je počasi dvignila, izvlekla iz torbe vse tri hlebčke in z njimi pobegnila. Ko je bila že dovolj daleč, je dva takoj pojedla, tretjega pa si je nataknila okoli vratu in šla naprej. Tako je med potjo srečala volka, ki ji je požrl žrebe. Ko je volk pri njej zagledal sir, jo je vprašal, od kod ga ima, ona pa mu je odgovorila, da ga je izlokala iz vode. »Kje pa je ta voda?« je spet vprašal volk, lisica pa mu je rekla: »Pridi, ti bom pokazala.« Bilo je okoli polnoči ob polni luni in nebo je bilo jasno. Lisica je pripeljala volka k vodi, mu v njej pokazala luno in rekla: »Glej, kako velik hlebec sira je v vodi! Le lokaj, pa ga boš izlokal, kakor sem jaz svojega.« Ubogi volk je lokал in lokал, dokler mu ni začela voda teči zadaj ven. Lisica mu je tedaj zamašila zadnjično odprtino in mu rekla: »Lokaj, volčko, zdaj ga boš izlokal.« Ubogi volk je spet lokал in lokал, dokler mu ni začela voda teči še iz ušes. Lisica mu je zamašila tudi ušesa in mu spet rekla: »Lokaj, volčko, zdaj ga boš izlokal.« Ubogi volk je spet lokал in lokал, dokler mu ni začela voda teči iz nosa in ust. Tedaj mu je lisica zamašila še nos in usta, mu zlezla na hrbet ter rekla, da je bolna in ne more hoditi, zato naj jo kar on nosi. Ubogi volk jo je začel nositi, ona pa je zateglo zapela: »Bolni zdravo nosi, bolni zdravo nosi.« Ker je to kar naprej ponavljala, jo je volk vprašal: »Kaj praviš, teta?« Ona pa mu je rekla: »Nič, volčko, blede se mi.« Nato je spet ubrala: »Bolni zdravo nosi, bolni zdravo nosi,« in tako kar naprej, dokler nista prišla pred hišo, v kateri so svatovali. Ko so svatje slišali, kaj poje lisica, so prišli pred hišo in začeli hvaliti njeno pesem, ona pa jim je rekla, da bi še lepše pela, če bi ju spustili v hišo in potem še na podstrešje. Svatje so ju spustili noter. Ko je volk z veliko muko prinesel lisico na podstrešje, katerega pod je bil spleten iz šibja, mu je odmašila vse odprtine in vsa voda se je izlila iz njega ter spodaj polila svate. Svatje so planili na podstrešje, lisica je skočila z njega in pobegnila, ubogega volka pa so pošteno pretepli. Ko sta se volk in lisica pozneje spet srečala, sta drug drugega vprašala, kako sta ušla. Volk je povedal, da je ves pretepen in da je komaj pobegnil; enako je rekla tudi lisica. Nato je lisica povabila volka, naj preskakujeta ostrv za seno, ki je stala tam blizu. Volk jo je tudi tokrat ubogal, sebi v pogubo. Ko sta jo nekajkrat preskočila, je lisica rekla volku, da ne skače prav, da skače preveč vstran, ne pa naravnost čez ostrv. Tedaj jo je hotel preskočiti naravnost po sredini in se je nabodel nanjo. Ko je lisica to videla, se je silno razveselila in rekla volku: »Pomigaj, volčko, pomigaj, pa boš prišel dol.« Volk je migal in migal ter zdrsnil prav do dna ostrvi. Tedaj ga je lisica pustila tam in mu maščevalno rekla: »Že dolgo si brusim opanke okoli tebe, ker si mi požrl žrebe.«
Izvirnik
049 Лисица се осветила вуку
Naslednje strani prikazujejo izvirno besedilo za primerjavo.
Једна лисица умијеси од земље колаче, и испекавши их намаже их медом, пак онда тијем колачима дође к тучарима и заиште једно туче у њих, а она њима да да меденијех колача. Тучари јој не шћену дати тучета, него јој кажу да иде к свињарима, да ће јој они дати прасе. Онда она отиде к свињарима и заиште у њих једно прасе, а она њима да да меденијех колача. Свињари јој не шћену дати прасета, него је пошљу ка говедарима, да ће јој они дати теле. Онда она отиде ка говедарима и заиште у њих једно теле, а она њима да да меденијех колача. Говедари јој не шћену дати телета, него је оправе ка коњушарима, да ће јој они дати ждријебе. Онда она дође и ка коњушарима, па заиште и у њих да би јој дали једно ждријебе за медене колачиће. Коњушари јој даду једно ждријебе, а она њима колаче, али им добро прикричи да ни по што не ломе колача док она не пријеђе преко оног брда. Они је послушају, али кад послије преломе и загризу, виде да су колачи од земље и да их је лисица преварила, пак онда одмах за њом у поћеру, али она бијаше већ далеко умакла на својој добити, те се они врате празни и уморни натраг. Лисица дошавши својој кући метне ждријебе у кошару, и стане га тимарити: сваки дан му је доносила травице зелене и водице студене, али кад би год полазила по траву и по воду, свагда би прикричила ждребету да пази на њезин глас и на њезине ријечи: „Кобо, кобилице! отвори ми врата: носим ти студене водице и зелене травице”, па ни на какав други глас да не отвора врата на кошари. Једном дође вук који је више пута слушао како лисица ждребету виче да отвори врата, па стане и он својим крупнијем гласом викати: „Кобо, кобилице! отвори ми врата: носим ти студене водице и зелене травице.” Али ждријебе позна да то није онај танки глас лисичин, па му не шће отворити, а вук кад то види, сакрије се за сјек од кошаре. Мало времена за тијем постоји, ал ето ти лисице с водом и са травом. Како дође пред кошару стане по обичају на вратима танко говорити: „Кобо, кобилице! отвори ми врата: носим ти студене водице и зелене травице.” Ждријебе познавши глас њезин одмах јој отвори, пак стане приповиједати како је неко долазио и говорио као и она да му отвори врата, али крупнијем гласом, и како оно није шћело отворити. Онда лисица рече: "Не отворај ни по што на крупан глас, већ на врло танак." Сјутрадан кад лисица опет отиде по воду и траву, дође вук који је за сјеком слушао сав њихов разговор, па се стисне што је већма могао и почне врло танкијем гласом: "Кобо, кобилице! отвори ми врата: носим ти студене водице и зелене травице." Јадно ждријебе превари се па отвори врата, а вук њега за врат те га ували и свега поједе, само главу и реп остави, па онда отиде а врата се на кошари за њим затворе као што су и била. Кад послије дође лисица, по обичају стане звати: „Кобо, кобилице! отвори ми врата: носим ти студене водице и зелене травице.” Али нити се ко јавља нити врата отвора. Онда она провири кроз брвна и кад опази у кошари само главу и реп од ждребета, одмах се своме јаду досјети, те обије врата и ставе ридати и нарицати над мртвом главом ждребетом, а најпослије од тешке туге и жалости отиде па се умртви на путу. Мало за тијем удари онуда један чоек с колима, и нашавши лисицу на путу дигне је и баци у кола мислећи кад дође кући да је одере. Овај је чоек имао у колима у торби три сирца. Лисица која се била утајала, дигне се полако пак извуче сва три сирца из торбе, па побјегне с њима. Кад подобро умакне, а она поједе два сирца одмах, а трећи натакне на врат, па онда пође даље. Идући тако сукоби се с вуком, који јој је ждријебе ујио, а вук кад види у ње сирац запита је откуда јој, а она му одговори да је излокала из воде. „А ђе је та вода?” запита опет вук, а лисица му рече: „Ходи, ја ћу ти показати.” То бијаше око поноћи о уштапу, и небо бијаше ведро. Лисица доведе вука на једну воду, и показавши му у води мјесец, рече: „Ено видиш колики је сирац у води, него лочи, па ћеш га излокати као и ја свој што сам излокала.” Онда сиромах вук лочи, лочи, док му тргне вода назад. Лисица му онда јаму затисне, па му рече: „Лочи, вујо, сад ћеш излокати.” А вук сиромах опет лочи, лочи, док му вода тргне и на уши. Лисица му затисне ч уши, па му опет рече: „Лочи, вујо, сад ћеш излокати.” А вук сиромах опет лочи, лочи, док му тргне вода на нос и на уста. Онда му лисица затисне и нос и уста, па узјаше нањ и рече да је болесна и да не може ићи, већ да је он носи. Јадни вук почне је носити, а она отегне пјевати; „Болан здраву носи, болан здраву носи.” И кад је она ово једнако понављала, запита је вук: „Шта ти, тето, говориш?” А она му каже: „Ништа, вујо, бунацам.” Па опет удеси: „Болан здраву носи, болан здраву носи;” и тако једнако до пред једну кућу у којој су били сватови. Чујући сватови што лисица говори, изиђу пред кућу и почну хвалити њезину пјесму, а она им каже да би и боље пјевала да их хоће пустити у кућу а за тијем и на таван. Сватови их пусте. Пошто вук с тешком муком изнесе лисицу на таван, који је био од љесе, она онда отвори све јаме вуку, и излије се сва вода из њега те полије доље сватове. Сватови полете на таван, лисица скочи с тавана и утече, а јаднога вука свега испребијају. Кад се послије састану вук и лисица, запита једно друго како утече; вук одговори да је сав испребијан и да је једва утекао; тако и лисица рече. Сад лисица позове вука да прескакују преко једне стожине сијенске, која је онђе близу била. Вук је и то послуша наопако по себе. Пошто неколико пута прескоче, рече лисица вуку да добро не прескакује, да превећ на страну скаче, а не управо изнад стожине. Онда он пође да прескочи управо изнад стожине, те се на њу набоде. Лисица видећи то обесели се врло и рече вуку: „Мичи, вујо, мичи, сад ћеш саћи.” А вук мичући доћера до дна стожине; онда га она остави светећи му се: „Одавно ја око тебе дерем опанке; јер си ти моје ждријебе ујио.”
Nadaljuj z branjem
