Waltey

Prevod

Neki človek je sanjal o zakladu: v sanjah je prišel k njemu krilat otrok, bel kakor sneg, in mu rekel: »Pojdi na najvišji hrib, kar jih poznaš. Tam boš našel velik bor, pod borom pa trirog kamen, iz katerega mezi voda kakor solza. Pod kamnom izkoplji jamo, globoko toliko, kolikor je kamen visok, pa se ti bo razkril okrogel lonec z zlatim pokrovom, poln asper. Dvigni pokrov in ga pusti tam, aspre pa odnesi in nikomur ne daj vedeti, da kaj veš, da te ne piči strupena kača.« Ko se je človek prebudil, se je razveselil, vstal, se oblekel in stekel proti kraju, ki mu je bil opisan. Ko je zagledal tisti bor in pod njim trirog kamen, ki je točil solze, je kar sam začel kopati. Komaj pa je s krampom tretjič udaril v zemljo, je od spodaj zaslišal glas, podoben otroškemu: »Kdorkoli si, pusti danes to delo!« Ko je to slišal, se je od strahu zgrudil na tla in zaspal kakor ubit. Še isti hip je v sanjah spet prišel k njemu isti otrok in mu rekel: »Vstal si, umil si se, oblekel si se, odpravil si se na pot in začel si delati, prekrižal pa se nisi. In le zahvali se Bogu: če ne bi bilo mene, bi že vedel povedati, kaj bi se ti zgodilo. Ko vstaneš, se torej prekrižaj, kakor Bog zapoveduje; preden se lotiš kakršnegakoli dela, se moraš vselej najprej prekrižati.« Ko se je človek prebudil in prišel k sebi, je videl, da ni več na kraju, kjer je od strahu padel, temveč na nekem vrtu, polnem cvetja. Prekrižal se je, vzel kramp in motiko ter se spet odpravil na tisti kraj, ki mu je bil opisan. Preden je začel delati, se je trikrat prekrižal, obrnjen proti soncu, ki je prav tedaj vzhajalo, in govoril: »Sonce na vzhod, mogočni Bog pa na pomoč!« Nato je začel kopati, vendar z nekaj strahu, da ne bi spet zaslišal kakega glasu iz globine. Kopal je in odgrebal zemljo, ko se mu je nenadoma nekaj zableščalo, kakor da bi mu vsi sončni žarki posijali v oči. In kaj je bilo? Na zakladu je spal zmaj. Ko je človek videl, da zaradi njega nikakor ne more vzeti zaklada, ga je trikrat pri botrstvu zarotil, naj se umakne. Tedaj se je zmaj prebudil in mu rekel: »Od tod se ne premaknem, kajti ta zaklad ni ne tvoj ne moj. A če prešteješ vse izvire, kolikor jih je v tej gori, in mi prideš povedat njihovo število, se ti umaknem, drugače pa nikakor.« Ko je človek to slišal, je začel hoditi od izvira do izvira in jih po vrsti šteti po gori, a se je zmedel in jim nikakor ni mogel priti ne do števila ne do konca. Ves utrujen je sedel pod visoko drevo, kakršnega ni bilo nikjer drugje na svetu, in zaslišal, kako se vrh njega dva na vso moč prepirata. Pogledal je kvišku in videl, da sta priletela vilinec in vila. Vilinec je hotel vilo prisiliti, da bi mu nekaj povedala, vila pa se je prestrašila in mu prisegla: »Pri vseh sedeminsedemdesetih izvirih v tej gori, ne vem!« Vila je nekam odletela, vilinec pa je opazil človeka in mu rekel, naj gre po tisti zaklad in ga odnese. Človek je šel in zmaja ni bilo več tam. Dvignil je zlati pokrov z lonca in odnesel ves zaklad, ki ga je našel v njem, pokrov pa pustil.

Izvirnik

Некакав чоек усни благо: доде му на сан једно дијете крилато и као снијег бијело, говорећи му: "Хајде у оно највише брдо што знаш, ту ћеш наћи велики бор, и под бором тророги кам из којега пишти вода као суза; ископај испод камена толико дубине колико је он висок, па ће ти се отворити обла једна џара са златнијем заклопом пуна аспри, дигни заклоп и онде остави а аспре носи, и никому се вјешт не чини да те љута гуја не увједе." Кад се чоек пробуди обесели се, дигне се, обуче се и трком пут онога мјеста де му је речено, и кад угледа они бор и под њим кам сузовити и тророги, онако сам уложи копати, и тек што је трећи пут кљуком удрио у земљу, зачу оздол један глас као детињски: "Прод' се, ко си, те работе данас!" Кад он ово чу, од страха паде на земљу и као заклан заспа. У та му исти час дође опет на сан оно исто дијете говорећи му: "Ти си устануо, умио си се, обукао си се, кренуо си на пут, и работу си започео, а прекрстио се нијеси; а моли Бога за што га молиш: да ти није мене било, умио би казати шта би ти се догодило; него кад устанеш, прекрсти се као што Бог заповиједа; приде но коју му драго работу започнеш, вазда ваља да се најприде прекрстиш." Кад се чоек пробуди и растријезни, кад ли се не налази на ономе мјесту де је био од страха пануо, него у некаквоме бостану пунану цвијећа, па се прекрсти, узме своју кљуку и мотику те опет на оно исто мјесто пође де му је било речено, и приде него почне работати прекрсти се према сунцу, које у они трем излажаше, у три пута говорећи: "Сунце на исток а јаки Бог на помоћ!" Те уложи да копа земљу, али с неким страхом да не би опет чуо какав глас оздол. Копајући и изгрћући земљу, кад ли – засја му се нешто као да му све жраке сунчане у очи синуше, кад ли што је? змај спава на ономе благу и пошто чоек виде да од њега никако не могаше благо да узме, у три маха закуми га да се миче. На то се змај пробуди и рече му: "Ја се одолен не мичем, јер нити је твоје ни моје благо ово, ма са свијем тијем, ако пребројиш све изворе колико их има у овој планини и да ми дођеш да кажеш, макнућу ти се с мјеста, а друкчије никако." Кад ово чу они чоек, зађе од извора до извора и почне их бројити редом по гори, али се помете и никако им броја ни краја није могао наћи. Онако трудан сједне испод једнога високога дрвета, да такога у свијету није, и зачује наврх њега де се двојица у велике дегају, па погледа, кад ли долећео виленик и вила, и виленик хоћаше да му вила нешто силом каже, а вила бојећи се закле му се говорећи: "Тако ми седамдесет и седам извора што је у овој планини, не знам." Вила негде полеће, а виленик упази овога чоека и рече му да иде на оно благо и да га носи. Он пође кад ли змаја не налази, него диже они заклоп од злата те на џари бјеше, и поћера све благо што у њој нађе, а заклоп од ње остави.

Nalagam bralnik